moja imaginarna djevojka isto ima neke.. depresije, i tako.
marko

ni sama više ne znaš jesu li tragovi po tebi tragovi plahte ili ožiljci. to je po svim meni poznatim mjerilima nepraktično. znam da te to nervira, ali tvoje je tijelo sada njegovo, ne dijelom nego u potpunosti jer to šta bi mu ti činila nije podložno raspravi.
pripovjedač

***

znam ljude i žene koji se namjerno ozljeđuju. njihovo namjerno ozljeđivanje ima dvije svrhe odnosno razloga, razlog a) i svrhu b), a oba ujedinjuje stanovita autoerotizacija, dok je autoestetizacija, uzgred spomenimo, prisutnija u prvom slučaju:

razlog a)

osnovna je postavka da subjekta boli.
subjektu je teško izbaciti bol van,
(a to upravo zato što ga boli ili, drukčije formulirano: svojstvo same boli je da ekvilibrira između krpeljskog i rak-moruzgva, dakle semisimbiotičnog i simbiotičnog tipa i navade egzistiranja)
što bi rado učinio ne samo
a.1. da je se riješi
nego i
a.2. jer mu treba izbacivanje samo.

a.1.
mehanizmi boljenja kod tog i takvih subjekata idu ka unutra, što će nam biti jasnije ako proces, pomalo romantičarski, usporedimo s djelovanjem odnosno egzistiranjem crne rupe: kad subjekta boli, urušava se prema unutra pri čemu se bol rastući i zgušnjavajući se pretvara u sve težu težinu koja subjekta priječi u kretanju i općem djelovanju.

a.2.
naime, na ulaznim mjestima boli, koje u ovom slučaju predstavlja cijela površina subjektovog tijela, svrab jest tolikih razmjera i tako nepodnošljiv da mu treba češkanje izlazeće boli i krvi koje u konačnici nalikuje vođenju ljubavi sa svojom boli, a u konačnijoj konačnici, sa samim sobom.

svrha b)

imamo li na umu da centeni populi, centeni animi, et de gustibus disputandum non urbanum est, nećemo se previše začuditi nad podatkom da ima subjekata koji iz mnogih razloga (b.1)
(navedimo samo neke:
b.1.1. usamljenost
b.1.2. dosada
b.1.3. gurmanstvo
b.1.4. problemi s objektivacijom...)
vole jesti svoje kraste.
imamo li na umu i podatak da se odrasli subjekt, osim u ekstremnim situacijama poput rata ili razbojstva, u situaciji koja bi mu mogla donijeti rane koji bi rezultirale krastama nalazi u zanemarivo malo slučajeva, pogotovo usporedimo li njegov slučaj s malenim ili srednjim djetetom koje se u takvoj situaciji nalazi gotovo svakog trenutka
(jasna nam je konstantna tuga koja iz takvih subjekata zrači)
jasno nam je zašto takvog subjekta možemo zateći pri samoozljeđivanju.

pripomenimo i da takav subjekt, uslijed svoje lakomosti zna nestrpljivo odljepljivati kraste dok se još nisu sasvim sasušile, što s jedne strane rezultira
(ožiljcima)
produkcijom više krasti na istoj rani i prividno smanjuje rad na samoozljeđivanju, ali s druge producira tanje i nekvalitetnije (iako nešto sočnije) kraste te se polje krasta, a da bi se dobila jednaka količina proizvoda, time nešto širi - čime nam je jasna ranije spomenuta prividnost smanjenja rada.


u oba slučaja u svrabu ožiljaka ima nešto zajebano i samo tvoje. pardon, subjektovo.

iz: nacrt za dizertaciju o boli

a mi smo u vrtiću stalno imali igrokaz maca papučarica, stalno, stalno, i uvik su ga igrali veliši a ja ništa nisam kužila. nisam kužila ni šta su to maškare jerbo mi je mama na taj dan samo metnila na me neku svoju spavaćicu i takvu me dovela u vrtić, pa nas je teta slobodanka poredala u polukrug na tapet pa smo svi redom morali govorit ko je šta a ja nisam imala pojma al sam čula da masu curica kaže: "princeza". pa sam i ja rekla da ja sam princeza a teta nije ništa posumnjala.

morali smo svaki dan sredit vrtić prije nego smo išli doma i onda su meni pričali posli mama i tata da je s njima teta porazgovarala jerbo bi ja svaki put išla u vece tad i prala ruke sto godina dok drugi ne spreme. onda mi teta više nije dala u vece kad se spremalo, nije popustila ni da ću u gaće, al onda sam ja otkrila skrovište jedno, a ono je bilo ispod tetinog stola (imala je teta slobodanka neki ko radni stol tamo na rubu tapeta) pa bi se uvik uvukla ispod kad bi trebalo spremat a nije me niko vidio jerbo su neke daske do poda išle, i baš mi je bilo dobro.

u osnovnoj je razrednica ostavila nas žene u razredu a muški mogli ća pa nam je pričala o seksu. imala je trag krede na hlačama od matematike s ploče. ja sam kontrolni dobila četri pa sam pisala opet kao da želim pet nego da mogu dat muškima nedovoljnim đacima da prepišu od mene. jedamput sam dobila minus pet pa sam pisala opet da mogu dat tima da prepišu pa me razrednica volila ali ona meni nije bila draga zbog čega mi je sad tužno. prepisao je i rico koji je jedamput zalijepio uložak na rebe između nogu i plašio ženske.





na fax sam išla na bajku i onda bila mokra skroz i onda sam skinila hlače i obukla potkošulju ko minicu i tako radila u knjižnici.
onda je uletila moja prijateljica šminkerica, jedna od onih koje me nagovaraju da se počnem oblačit ko žena, i rekla da jel vidim da mi ipak STOJE suknje. na šta sam joj ja pokazala da je to potkošulja pa se ona zgrozila.

klimao mi se umjetni zub i ispod njega gnjoj u bujici. bila sam se veoma izmorila na plesu i nakon toga imala dosta energije. čak sam kasneći trčala ulicom i osjećala se ko lola. onih prvih deset metara sam si lagala i maštala da mogu tim tempom a da se ne umorim trčat sve do faksa. večeras moj susjed sa šolte, koji je smrću svog naivnog umjetnika naslijedio slike i talent pa si je dogradio mali atelje kraj kuće i počeo se bavit naivom, ima otvaranje izložbe u tkalči. na faksu sam danas srela tipa u kožnom kaputu do poda, crne kose u repu s briljantinom, crna mu majica u crnim hlačama stegnutim crnim kajišem s ogromnom metalnom kopčom, i crnih ulaštenih mađioničarskih cipela. meni to nije baš jasno. već dva dana jedem zidarske sendviče al s mortadelom umjesto parizera. ja sam inače vegetarijanka. jučer sam imala slom.

ljubica zubica je malkicu popila pa je žicala da je neko vodi doma. rekla je da može taksi platit i sve i da može platit nekom da je odvede, samo nek je odvedu jer da ona ne može više, da je pijana i da joj se spava i da ne može više. i onda maitreu je dopizdilo i reka je da nejde ona doma i da šuti i onda ju je stavio sebi na rame i učinio par koraka u smjeru nazad i onda mu je ljubica zubica ispala s ramena jer je nije dobro držao i onda se on samo hladnokrvno okrenio i pogledao ljubicu zubicu na podu i pitao je: šta si pala?. ja mislim da maitre nju ne voli.





pa sam rigala noćas na stajanju. utirala sam lijevu ruku jer desna nije bila higijenična jer sam prethodno brisala guzicu. povraćotina mi se slijevala niz ruku u veceškoljku, slijevala mi se niz oštećenu ruku oštećena unutrašnjost. slijevala sam se.
on je sjedio ispred i prazno nježan i paperjast.
suze pojačano teku jer tablete smanjeno ulaze. zato vas sve pojačano i volim. naša buduća razdvojenost pojačano mi grči unutrašnjost. vi ste sad u unutrašnjosti a ja sam maločas bila ravnodušna. nježni su i odsutno nasmiješeni a mene pojačano boli glavobolja.
napetost je pojačana. moj trenutak traje pa nek se on jebe.
pokret je u njemu nemoguć. ogromno me probija.

povratila sam pa se otuširala i odjenula i otišla i popušila jedan duvan i ćaskala. zvončica bi me probala ubacit na kruške i jabuke.

i nismo bile sigurne dal je više na okupu ljudi koje je rusu šišnula ili onih koje je pojebala. na zapešću lijevom piše č šta su mi u močvari udrili da me obilježe. to znači da sam čovjek. u švedskoj je još 1987. godine donesen zakon kojim je zabranjeno u oglasima žene, ali i muškarce, prikazivati kao objekte. poznato da depresivni ljudi nisu face osim ako su veliki ecrivaini ili karizmatični pjevači. njega je jednom pratila osa deset minuta, a kad je otišao u dućan vjerno ga je sačekala ispred.


***


znam sve. to je sljedeći stupanj od kad kažeš da ne znaš ništa, a to je kad skužiš da nije bitno šta znaš nego kako se nosiš sa svime.
neka prešesna gospođa zavirila je na vrata i koščeca zapitala do kad je tu u učioni i nije joj se, nije, dalo prekinit taj mali razgovor, pa su oni popričali, ona sve onako vireći, a ja sam upitala ko je ova šesna madame?, a luka odvratio madame bovary.

ceci n'est pas un post.