random molba za posao
mon tête, elle est perdu comme moi lui même.
mislav
ono šta mjuzikle čini blesavima nije, kao šta to misle svi moji mladići, to šta ljudi nemotivirano počnu pjevat, jer ako nije motivirano pounutrenim dominantno prihvatljivim obrascima ophođenja, ne znači da nije motivirano unutarnjim nemirom i ushitom duše koji se, kod osoba s lošijom samokontrolom probiju van kroz pjesmu i u situacijama koje bi osoba s pounutrenim obrascima proglasila nepodobnim i neprimjerenim.
mali problem predstavljaju songovi ili čak cijeli mjuzikli u kojima ljude na pjev ne nagna nemir koji prijeti eksplozijom nego neko nježno i suptilno nagnuće jer su naizgled manje motivirani, ne manjim intenzitetom emocije nego njenim drukčijim karakterom, ali ono šta je u mjuziklima zapravo blesavo je položaj onih koji slušaju partnera dok im pjevajući kazuje nešto, ponajčešće osjećaje. oni su tad ne samo slušatelji-sudionici razgovora nego slušatelji-receptori songa, i to ne samo songa nego songa nasred primjerice ulice, pri čemu moraju izgledat ko da jednostavno slušaju šta im ova(j) ima reć i pritom izgledat najmanje smiješno šta je moguće i ne baš sasvim izlišno, ne baš sasvim ko da su tamo samo da ovaj ne bi pjevao u prazno iako ovaj naravno i pjeva samo u prazno - nemoš imat izdvojenog adresata dok pjevaš u mjuziklu - pri čemu (tobožnji adresati) najčešće izgledaju prebrižni, previše pažnjoviti i osjetljivi spram sugovornika, što je najnezgodniji i jedan od smješnijih u filmskoj industriji položaja.
nezgoda je naglašenija ako song ne uključuje i dens; ako pak pjevač zapleše, tobožnji adresat svojoj izlišnosti može doskočiti tako šta zapleše s njim pa ipak imamo neku situaciju dueta.
- (ja) stalno jedem
- e, a zašto (majka)
- ne znam, samo jedem i sad mi je muka od hrane
- nemoj jest ako ti je muka
- al kad me nešto goni, moram
- ideš iz krajnosti u krajnost. nemoj se puno udebljat, moraš ostat fimme fatale
- femme
- un petit femme fatale. jebemti taj moj naglasak i članove
- ma naglasak ti je skroz super, al to ti je muški član, za garcona, petit garcona. ona ti je une
- une femme petit fatale
- petite, une petite femme
- petit beurre
ja pišem tekstove. u uredu pišem poslovna pisma, promotivne tekstove, promidžbene, reklamne i pr tekstove, nazive, naloge, naputke, naslove, opise, oglase, haikue, isprike, zahvale, upite, izvještaje, prijevode, predračune. dala sam otkaz i malo me brine šta će svijet bit kaotičnije mjesto jer će imat jednu neelegantnu web stranicu de plus. ali onda se zapitam šta ima loše i šta ima apriorno loše u rasutom i nezgrapnom tekstu koji zapinje? šta je loše u tome? nezgrapnost osvješćuje jezik. tekst govori o izricatelju koji ga izriče.
sveopćim uređivanjem tekstova svijet se pretvara u skup dobro napisanih tekstova, u elegantan uglačan uniforman zatupljujuć svijekst. zašto je to, po čemu je to ono bolje od nezgrapne naherenosti?
kad s nekim ljudima općim na način da sudjelujem u razgovoru u kojem razgovaramo tako da oni pokrenu neku političku temu onda razgovaramo tako da oni govore a ja ih slušam. ja ih slušam i podpitkujem al ne govorim. nije da ne govorim zato šta ne znam kako bi rekla ono šta mislim ili zato šta bi oni to loše primili a ja ne bi znala šta ću s tim, nego zato šta uopće ne mislim, uopće ništa ne mislim. to je naravno prvo i temeljno stoga šta nisam dovoljno učena da bi ih mogla dovoljno relevantno mislit pa ih onda dovoljno relevantno pobit ili se složit s njima, jer kad nisam učena nemam dovoljno uvjerenja koja bi mi (meni) mojim mislima i riječima stala iza njih i time mi dopustila da uopće mislim i govorim. to je potom stoga šta sam žena te potom stoga šta uglavnom na gornji način općim s ljudima i ženama, al uglavnom ljudima, kojima nije važno čut moje izvorno i originalno, no naravno ne i autentično, mišljenje nego dokazat da je njihovo ispravno i točno pa me ne potiču ne, ne, reci, no, no, hajde, ajde ajde, ajde de ko šta me potiče mislav nego piče po svom.
ja onda stojim prekoputa al po strani i slušam i onda na kraju ipak malo sudjelujem u razgovoru tako šta kažem bog ćao idem sad opisat svoja iskustva ovog razgovora. onda dođem i napišem iskustvo. to je jedini način na koji ja smijem doživljavat svijet, tako da ovde opišem svoj doživljaj koji je uvijek izvan i meta i ne zadire u suštinu onoga o čemu se raspravljalo al ipak prodire u neku drugu suštinu pa ipak imam neki razlog za koji živim u svijetu s drugim ljudima osim šta mi proizvode hranu, struju i bicikle, dovode vodu i vidaju mi rane i prijelome.
svako može nać prostora u kojem će si dat mislima dopuštenje i mogućnost da misle.
