Rusulica

mislav: ako me želiš vidit često, to je nužno.
sana: da se ne ubijem?
mislav: da.


jen
kad mi je loše, kažem si: bar nisi u avionu. ali onda se sjetim da me avion može poklopit od gore, a to je masu smješnija i neuzbudljivija smrt.


dva
mislila sam da kod samoubojstva nije stvar u odluci nego nemoš više, samo dođe do toga. ko da svaki put kad si očajan pritisneš neki botunić (do toga sam došla preko želje da na vratu umisto žile koju je teško prerezat imam botun za isključenje) pa kad se nakupi tog pritiskanja, a nikad ne znaš jel ti taj klik zadnji, umreš. al onda sam shvatila da je tako i bez botuna. i da je kod mog samoubojstva ipak stvar o odluci.


jen
trebalo mi je par godina da s panike od gubitka kontrole u vozilima i strašnog straha od smrti koja me zaskoči nespremnu, s popularnim dodatkom da ako se jako koncentriram mogu upravljat vozilom koje ne vozim, sustavom i svijetom, dođem do iste takve panike pri lijeganju u krevet, zbog mogućnosti da se u prostor oko mene zabije avion. ne mogu nać mjesto u kojem oko mene neće bit tog prostora koji dopušta velikim predmetima da me razvale i satru.


dva
teška sam sama sebi, vučem se za sobom ko otežalu al mlitavu lešinu od sjene. stalno se imam tako prikačenu i nikakvim pokretom ne sudjelujem u svom kretanju. ko da mi iz glave iznutra teče med, a s njim i ja jer taj med nije moja apstraktna odvojenost, ja se sama žarim, uskuham pa izbijam vanka iz sebe i polako uranjam u kušin, ko onaj spori, puzeći entitet kod murakamija i uranjam i nadam se da nebitak jest, tj da nije i da ću uskoro doć do njega, moram to nekako izreć a o nebitku nemožeš govorit, možeš ga samo priželjkivat. da ću konačno jednom prestat postojat.


jen
pomislila sam, razmišljajući nešto o travolti i o mnogim slavnim osobama koje ću ako stvari ne budu eskalirale dočekat da umru, kako će bit ok poživit jer ću vidit angelinu jolie kako stari.


dva
tehnički gledano ako se ne ubijem čim to budem fizički u mogućnosti, samoubijam se. jedino rješenje za život je ubit se odma čim si to u mogućnosti. ali, naravno, ipak nakon šta postaneš svjestan nužnosti. ali muče me male bebe. možda one ne guraju prste u utičnice zato šta su znatiželjne. možda moja sestra nije ko beba stavila ruku na vrelu ploču zato šta joj je biološki determinirano da istražuje svijet oko sebe, možda nije s par mjeseci pojela par šaka umjetnog gnjojiva zato šta je tila kušat sve okuse koje joj nudi svijet, možda se tila ubit.
možda su, dakle, ako istražujem uzorak koji mi je dostupan, oskudan uzorak, možda su bebe svjesne nužnosti pothitnog umreća odma od početka i zato srljaju u opasnost, ali se to putem pomalo izgubi jer ih nauče, a time i malo uvjere, da su neke stvari loše jer su opasne jer vode u smrt.
i možda, možda je moja sestra bila beba pametnija od mene, jer ja se ko beba nisam nikad pokušala ubit.


jen
sad sam se užasno prepala, ti ćeš ovo vjerojatno čitat ujutro pa ti neće bit tolko strašno, al sad (malo prije 3 sata ujutro!!) je neko dole zvonija, misla sam da je sestra zaboravila ključ al dosta je agresivno zvonija. nije mi se niko javija na parlafon. onda sam čula da zvoni i drugdi po zgradi. tiho sam se išuljala na balkon al dole nisam vidila nikoga jer je volat. malo sam prisluškivala na parlafonu i čula nekog susida da pita ko je i masu šumova al ništa. poklapanje sluše poklopila sam s njegovom zvonjavom jer ona blokira komunikacijski kanal da ne skuži da ga prisluškujem pa se naljuti i osveti, iako sad kad sam se pribrala vidim da to nikako nije moga znat, ko ga točno prisluškuje. sad je presta zvonit al me strah, spustila sam rolete u sobi da ga moja budnost ne navede na neke ideje, al sigurno je već vidija da je tu svitlo. nisam se gola skidala danas kraj prozora il nešto da me moga vidit neko iz daljine. al me strah, ko je to, može nam opet zapalit portun, jel neki luđak osvetnik, pijanac il ranjena sestra koja je tolko ranjena da ne može konzistentno zvonit na pravo zvono nit govorit? obično u ovakvim situacijama izvadim nož i zaključala sam si vrata do kraja i ostavila ključ u bravi al moraću ga maknit prije nego odem leć da sestra može unić jer ona je na prepaidu i nikad ne znaš, a onda sam lakša meta! naravno, kad se ti probudiš ja ću već bit živa ili mrtva pa se nećeš morat ništa brinit skupa sa mnom tako da ne smatram da te ovime opterećujem, ali ćeš imat neke indicije za istragu ako budem napadnuta.






dok se bojim smrti, tješim se da ću možda živit dugo. šta je potpuno apsurdno, jer je u osnovi mog straha baš to, vremenska ograničenost unutar koje se definira dužina.