da mi je bar pronać matu
sana, '99.
dan kad sam saznala da je umra mate počea je ka i neki drugi dani kad je neko drugi umra. ima nekoliko kategorija tih dana, a ovaj je bija ko kad je umrla lejdi di. probudila sam se u mirno popodne, malo premirno, s vrenjem u podtekstu, i sve je bilo na svom mistu pa i anticiklona u mojim prsima, a s nekim nemirom u bekgraundu nalik na zujanje iz onkraja. najjači osjećaj je bila začudnost, kako se to zbije da neko ne postoji, kako to da se uopće postoji, kako to da sam tu, da sam biće, da je sve oko mene opipljivo i da smrt nije.
marko kaže: skoro sam bio ubiven. svidija mi se taj pasiv koji ostavlja pozornost tamo di i treba bit: na mogućoj žrtvi, na činu smrti, na mogućem prekidu nekog života, a ne na senzaciji fabule ili, tako nepošteno, na onome tko(što) život oduzima. pasivom si nesuđena žrtva uzima pravo da bude subjekt.
ali kad je žrtva stvarna i kad smrt nije tek moguća, onda mi sve prestaje bit jasno.
matina smrt poklopila se s novim valom moje depresije i ne mogu napisat ništa lipše, mogu si samo obećat da ću se, u slavu bivanja, trudit manje tonit, a više bit na površini, po mogućnosti - prema njegovom prijedlogu - u gliseru, utrkujući se po veneciji.
hvala ti na dobroti, iskrenosti i na pustolovinama koje smo podijelili.
neću te nikad zaboravit.
sana, '99.
dan kad sam saznala da je umra mate počea je ka i neki drugi dani kad je neko drugi umra. ima nekoliko kategorija tih dana, a ovaj je bija ko kad je umrla lejdi di. probudila sam se u mirno popodne, malo premirno, s vrenjem u podtekstu, i sve je bilo na svom mistu pa i anticiklona u mojim prsima, a s nekim nemirom u bekgraundu nalik na zujanje iz onkraja. najjači osjećaj je bila začudnost, kako se to zbije da neko ne postoji, kako to da se uopće postoji, kako to da sam tu, da sam biće, da je sve oko mene opipljivo i da smrt nije.
marko kaže: skoro sam bio ubiven. svidija mi se taj pasiv koji ostavlja pozornost tamo di i treba bit: na mogućoj žrtvi, na činu smrti, na mogućem prekidu nekog života, a ne na senzaciji fabule ili, tako nepošteno, na onome tko(što) život oduzima. pasivom si nesuđena žrtva uzima pravo da bude subjekt.
ali kad je žrtva stvarna i kad smrt nije tek moguća, onda mi sve prestaje bit jasno.
matina smrt poklopila se s novim valom moje depresije i ne mogu napisat ništa lipše, mogu si samo obećat da ću se, u slavu bivanja, trudit manje tonit, a više bit na površini, po mogućnosti - prema njegovom prijedlogu - u gliseru, utrkujući se po veneciji.
hvala ti na dobroti, iskrenosti i na pustolovinama koje smo podijelili.
neću te nikad zaboravit.
Nema komentara:
Objavi komentar