ja san ono gleda: ne daj nju dječacima! bolje da san ti ja upa.
stola
ja: šta je u toj vreći?
natko: težina.
iako se u zadnje vrijeme ne prepuštam pičkastoćama ni približno kao ranije, danas je takav nekakav intenzivan dan i dolazi nam hladnoća pa me prolaze oni srsi, oni kao kad stojiš na vrhu planine a oko tebe puše i sve je veličanstveno pa se želiš sjurit dole među ljude i klicat i urlikat ali umisto toga stojiš i pluća ti se nadimlju i osjećaš se i sretna i tužna i sve je jako bistro i steže te i uz to je danas nedjelja pa sam si dopustila malo cmizdruckat zbog svega redom i eto neka malo, jer je mama sama i jer se smanjuje, i jer mi se obitelj raspala i jer ništa, ništa više ne smijem radit zbog kičme i marina odlazi, a ja stalno čeznem za svime a ostajem tu di imam nešto neprijatelja i spljošteni disk i jer se najuzorniji parovi rastaju i najuzorniji suborci padaju i jer sam puste suze isplakala za goropadnicima.
--
rješenje je da počnem dan prije nego on sam počne, tako on ne može počet bez mene. to uspijem par puta godišnje kad ne legnem spavat, zato obično pribjegavam drugoj opciji: čekam da se dan povuče pa onda uskočim u njega i razvaljam ga nasilu koliko god mi treba.
--
pričala sam sa sestrinim bivšim valjda potpuno nadrogiranim ili skroz spaljenim, i ko da sam pričala s vanzemaljcem, s japancem, a kimala sam i konverzirala, uopće ne znam o čemu, ohrabrivala ga, uzdisala: da, da, takav je život, šta možemo, treba gurat dalje; bija je totalno urokan, a ja sam osjećala obvezu da mu bar na nekoliko trenutaka malo podržavam iluziju da je u njegovom spetljanom i možda teškom svijetu sve vrlo uobičajeno i normalno.
poslije kupanja. foto stola
stolina dizajnerska ideja
(čitam dom&dizajn)
stola: imam ti jednu dizajnersku ideju.
ja: ajd.
stola: priča sam nešto juri.. ja bi u svom stanu ima neku totalno ludu rasvjetu.
ja: i to je tvoja dizajnerska ideja?
stola: je.
(pišem)
stola: al čekaj da ti kažem dalje. ima bi i normalnu rasvjetu isto. ta normalna bi bila primarna. al kad bi tija promjenu samo bi upalija tu dodatnu rasvjetu i totalno si u drugom svitu. ko da si... u novom svitu.
(pišem)
stola: naš kako sam to skužija? to sam skužija u disku, u diskoteci lišenoj rasvjete. onda sam skužija da je to isti taj prostor, al kad se oboji tim svitlom da je to--- novi svit...
(pišem)
stola: a sad si me omela, sad gledam... sad si me omela u mojoj usmenoj kulturi pa ne znam kako govorit.
--
znam malo ljudi koji su se do te mjere uspili odalečit od drugih ljudi da bi se na prvi pogled ili nepažljivom promatraču moglo učinit da su to učinili uspješno i u cijelosti. svi smo prisiljeni ulagat se u druge i time se stavljamo u poziciju da ostanemo povrijeđeni. makar nikoga ne volili, viđat ćemo nekoga ko nam kroz vratanca gurne hranu i kome mi gurnemo sičić s fekalijama naprimjer. ili ćemo na teveu vidit javnu ličnost, iskonstruirat joj ličnost i zaljubit se u nju. ili ćemo od jednostavne potrebe da nas neko grli noću nekoga izsanjat.
pa izlaza nema. ili ću bit povrijeđena, ili ću ekstremnom racionalizacijom pokušat eliminirat povrijeđenost, a ako ekstremno izracionaliziram neće mi više bit lipo, milo i rastapajuće i razdiruće pa zakurac.
--
moja opća teorija želje uključuje postavku da je kad nešto (nešto ljubavno ili odnosno) oćeš, u masu slučajeva krucijalna stvar dovoljno dugo zadržat želju. nadoćeti on prije ili poslije, al ti ga tad više nećeš želit jer sad živimo u brzom svijetu u kojem moraš odmah dobit ono šta oćeš evo prva ću priznat da ga ja želim dobit odmah.
--
u babe smo prvo trebali očistit jer su stari turisti išli a novi trebali doć za triipo minute. aranžman sa suseljankom čistačicom nije uspio jer je baba prije nego šta je ona dolazila osjećala potrebu očistit apartmane. to nas kćer i unuke dosta tlači šta oni ne urede svoje turističko poslovanje tako da mi i na dan smjene turista možemo dulje spavat i normalno živit i imat vremena to sve oprat. pričala sam im o svojim iskustvima svjetske putnice kad sam bila u parizu da sam morala iselit iz hotela do deset i da tako mogu i oni naložit česima a dide je reka da on nije bija u parizu ali je bija u provansi di je vidija pikasa koji je bome precijenjen jer kome je problem nacrtat ženu sa šest ruku i time je pobio sve moje argumente.
--
želim ih pobijedit unutar parametara koje su same postavile, u njihovoj vlastitoj igri, al istovremeno im pokazat da su im mjerila potpuno deplasirana. ali ako bi i zanemarili to da su im parametri van ičega šta bi ja uopće išla razmatrat, i dalje bi ja bila superiornija. to želim da shvate.
iz: intimna klasifikacija žena
--
ako mi je ugodno s učiteljem, jel onda ispod časti i morala plaćat mu? jel onda višak koji se sastoji od užitka, jer tad ga prodaje, iznuđen? ako i nije u namjeri, pljujem li ja time šta ga plaćam na njega? ili je to isto ko s psihoanalitičarom i bioenergetičarom, da treba postojat neka razmjena?
miro svira
mojom osobnom patologijom pojačani pounutreni stavovi popularni u krugovima u kojima sam se puno kretala, o tome kako privatno vlasništvo nije uvijek dobra stvar i saznanja o obezemljenim nacijama, silovanim ljudima i ženama, poklanoj dječici i uostalom mrtvim prijateljima i uostalom mojoj majci koja sad ne ide na put, a volila bi pune me krivnjom dok ovo osjećam, ali grozno je bit bez svoga stana jer to znači da nemam sve ono na šta sam se tako drsko dopustila naviknit: nemam svoje posteljine koja je čista, lijepa i prave veličine, nemam svog jastuka anatomskog mojoj radikalnoj lateralnoj leziji c5 c6desno, nemam svojih prekrivača koji me grle optimalnom toplinom i mekoćom, nemam svoje zobi i svog meda ujutro, nemam pranje na 40 nego na kolko domaćin pere, nemam uopće ni mašine il sapuna da si operem majicu nit imam kaputa kojeg bi obukla dok se moj umeljan u novogodišnje blato pere i suši, nemam di masturbirat, nemam igle i konca da si zakrpam rupu, nemam korektora da ispravim krivu cifru na dokumentu, sojasosa ili đumbira da si začinim jelo, - rećemo da sve to nema ni mlada djevojka na putovanju ili kad recimo ode prespavati kod kakvog mladića pa se ja tako trudim bit naokolo, stalno bit naokolo, stalno živit neuredno, a kao spontano, bez rasporeda i reda, a kao uzbudljivo, to mi se bez puno razmišljanja nametnulo kao najbolja metoda samozavaravanja, puste manjke tumačit kao, i pretakat, u slobodu; al još mi ne prestaje bit teško u trenutku kad sam naviknuta na cijeli stan - jer s muškim cimerom klasičnog tipa si ti više manje gazdarica - bit bez vlastite sobe, bez vlastite stolice koja bi bila moja vlastita stolica koju bi oprašila i sašila joj kušinić, on bi uvjek bio tako čist da bi se mogla na tu stolicu posjest gola, nemam te stolice koja bi uvijek bila tamo di je ostavim, koja bi uvik bila tamo di je oću, stolice na kojoj bi sjela s ovim laptopićem u krilu i na kojoj bi se konačno mogla malo odmorit.
ta stolica sam ja.
ono oko čega strahujem je da ne oguglam, da mi ne postane svejedno, da ne otupim, ne ogrubim, a skoro svi oko mene uključujući i mene žele da prestanem bit pičkica, strahujem čak od gubitka svoje depresije, lažem malo, ne želim nikad vidit zlu mrcinu, ali kad me zahvati, a neko bi da je nemam, onda je branim ko neko svoje sotonsko čedo jer se tad bojim da bez nje neću više bit ja.
išla sam kupit duvan i trafikantica me pitala jel imam osamnaest. to jutro sam predigla novu osobnu pa sam joj je pokazala: imala sam trisdvi. ona mi je rekla blago se vama, ja sam bila zadovoljna i nastavila u sebi brojat godine i zabavljat se: koliko ću godina imat kad me prestanu to pitat? svaki put se nadam: imaću ih šta više. a onda sam shvatila: bolje da prestanu šta ranije, jer ako se ovo samozavaravanje nastavi predugo, ko će me moć utješit?
--
jučer sam sanjala da je babseja uložila masu svoje zamišljene ostavštine da mi kupi propisanog i prijeko potrebnog dopa u tabletama. bile smo u beogradu i to mi sve objašnjava. osim toga, nedavno sam otamo letila, a ovi normabeli koje gutam na svakom letu i koje sam zadnji put zagubila bili su njeni, uzela sam si ih u nasljedstvo kad je umrla.
da mi je dobro, danas bi letila za london, ali nije mi dobro i umisto toga stojim tu, izvlačim se vanka, zdravo jedem, spajam daske, pilam metal, pletem džemper, pečem tortu, puno pijem, vraćam se u devesosmu, slažem vunu po boji, odbijam otvorit kišobran i pravim se da ne moram donit nikakve odluke. noćas sam sanjala da je sestri i meni krenija padat taxi aviončić, pilotkinja taxistica je iskočila s padobranom, probudila sam se prije crasha i bilo mi je drago šta danas ne letim iako naravno, da letim, to bi bilo s postavkama u kojima me ne bi jebale sve te stvari koje me jebu i zbog kojih sve to sanjam, utješena šta nisam u avionu koji će se danas sigurno srušit.
vanka je južina, mama je na aerodromu, zagi je srušija pola balkona pa iša doma ručat.
jebo ti to sve, danas bi se baš i mogla presvuć iz pidžame.
stola
ja: šta je u toj vreći?
natko: težina.
iako se u zadnje vrijeme ne prepuštam pičkastoćama ni približno kao ranije, danas je takav nekakav intenzivan dan i dolazi nam hladnoća pa me prolaze oni srsi, oni kao kad stojiš na vrhu planine a oko tebe puše i sve je veličanstveno pa se želiš sjurit dole među ljude i klicat i urlikat ali umisto toga stojiš i pluća ti se nadimlju i osjećaš se i sretna i tužna i sve je jako bistro i steže te i uz to je danas nedjelja pa sam si dopustila malo cmizdruckat zbog svega redom i eto neka malo, jer je mama sama i jer se smanjuje, i jer mi se obitelj raspala i jer ništa, ništa više ne smijem radit zbog kičme i marina odlazi, a ja stalno čeznem za svime a ostajem tu di imam nešto neprijatelja i spljošteni disk i jer se najuzorniji parovi rastaju i najuzorniji suborci padaju i jer sam puste suze isplakala za goropadnicima.
--
rješenje je da počnem dan prije nego on sam počne, tako on ne može počet bez mene. to uspijem par puta godišnje kad ne legnem spavat, zato obično pribjegavam drugoj opciji: čekam da se dan povuče pa onda uskočim u njega i razvaljam ga nasilu koliko god mi treba.
--
pričala sam sa sestrinim bivšim valjda potpuno nadrogiranim ili skroz spaljenim, i ko da sam pričala s vanzemaljcem, s japancem, a kimala sam i konverzirala, uopće ne znam o čemu, ohrabrivala ga, uzdisala: da, da, takav je život, šta možemo, treba gurat dalje; bija je totalno urokan, a ja sam osjećala obvezu da mu bar na nekoliko trenutaka malo podržavam iluziju da je u njegovom spetljanom i možda teškom svijetu sve vrlo uobičajeno i normalno.
poslije kupanja. foto stola
stolina dizajnerska ideja
(čitam dom&dizajn)
stola: imam ti jednu dizajnersku ideju.
ja: ajd.
stola: priča sam nešto juri.. ja bi u svom stanu ima neku totalno ludu rasvjetu.
ja: i to je tvoja dizajnerska ideja?
stola: je.
(pišem)
stola: al čekaj da ti kažem dalje. ima bi i normalnu rasvjetu isto. ta normalna bi bila primarna. al kad bi tija promjenu samo bi upalija tu dodatnu rasvjetu i totalno si u drugom svitu. ko da si... u novom svitu.
(pišem)
stola: naš kako sam to skužija? to sam skužija u disku, u diskoteci lišenoj rasvjete. onda sam skužija da je to isti taj prostor, al kad se oboji tim svitlom da je to--- novi svit...
(pišem)
stola: a sad si me omela, sad gledam... sad si me omela u mojoj usmenoj kulturi pa ne znam kako govorit.
--
znam malo ljudi koji su se do te mjere uspili odalečit od drugih ljudi da bi se na prvi pogled ili nepažljivom promatraču moglo učinit da su to učinili uspješno i u cijelosti. svi smo prisiljeni ulagat se u druge i time se stavljamo u poziciju da ostanemo povrijeđeni. makar nikoga ne volili, viđat ćemo nekoga ko nam kroz vratanca gurne hranu i kome mi gurnemo sičić s fekalijama naprimjer. ili ćemo na teveu vidit javnu ličnost, iskonstruirat joj ličnost i zaljubit se u nju. ili ćemo od jednostavne potrebe da nas neko grli noću nekoga izsanjat.
pa izlaza nema. ili ću bit povrijeđena, ili ću ekstremnom racionalizacijom pokušat eliminirat povrijeđenost, a ako ekstremno izracionaliziram neće mi više bit lipo, milo i rastapajuće i razdiruće pa zakurac.
--
moja opća teorija želje uključuje postavku da je kad nešto (nešto ljubavno ili odnosno) oćeš, u masu slučajeva krucijalna stvar dovoljno dugo zadržat želju. nadoćeti on prije ili poslije, al ti ga tad više nećeš želit jer sad živimo u brzom svijetu u kojem moraš odmah dobit ono šta oćeš evo prva ću priznat da ga ja želim dobit odmah.
--
u babe smo prvo trebali očistit jer su stari turisti išli a novi trebali doć za triipo minute. aranžman sa suseljankom čistačicom nije uspio jer je baba prije nego šta je ona dolazila osjećala potrebu očistit apartmane. to nas kćer i unuke dosta tlači šta oni ne urede svoje turističko poslovanje tako da mi i na dan smjene turista možemo dulje spavat i normalno živit i imat vremena to sve oprat. pričala sam im o svojim iskustvima svjetske putnice kad sam bila u parizu da sam morala iselit iz hotela do deset i da tako mogu i oni naložit česima a dide je reka da on nije bija u parizu ali je bija u provansi di je vidija pikasa koji je bome precijenjen jer kome je problem nacrtat ženu sa šest ruku i time je pobio sve moje argumente.
--
želim ih pobijedit unutar parametara koje su same postavile, u njihovoj vlastitoj igri, al istovremeno im pokazat da su im mjerila potpuno deplasirana. ali ako bi i zanemarili to da su im parametri van ičega šta bi ja uopće išla razmatrat, i dalje bi ja bila superiornija. to želim da shvate.
iz: intimna klasifikacija žena
--
ako mi je ugodno s učiteljem, jel onda ispod časti i morala plaćat mu? jel onda višak koji se sastoji od užitka, jer tad ga prodaje, iznuđen? ako i nije u namjeri, pljujem li ja time šta ga plaćam na njega? ili je to isto ko s psihoanalitičarom i bioenergetičarom, da treba postojat neka razmjena?
miro svira
mojom osobnom patologijom pojačani pounutreni stavovi popularni u krugovima u kojima sam se puno kretala, o tome kako privatno vlasništvo nije uvijek dobra stvar i saznanja o obezemljenim nacijama, silovanim ljudima i ženama, poklanoj dječici i uostalom mrtvim prijateljima i uostalom mojoj majci koja sad ne ide na put, a volila bi pune me krivnjom dok ovo osjećam, ali grozno je bit bez svoga stana jer to znači da nemam sve ono na šta sam se tako drsko dopustila naviknit: nemam svoje posteljine koja je čista, lijepa i prave veličine, nemam svog jastuka anatomskog mojoj radikalnoj lateralnoj leziji c5 c6desno, nemam svojih prekrivača koji me grle optimalnom toplinom i mekoćom, nemam svoje zobi i svog meda ujutro, nemam pranje na 40 nego na kolko domaćin pere, nemam uopće ni mašine il sapuna da si operem majicu nit imam kaputa kojeg bi obukla dok se moj umeljan u novogodišnje blato pere i suši, nemam di masturbirat, nemam igle i konca da si zakrpam rupu, nemam korektora da ispravim krivu cifru na dokumentu, sojasosa ili đumbira da si začinim jelo, - rećemo da sve to nema ni mlada djevojka na putovanju ili kad recimo ode prespavati kod kakvog mladića pa se ja tako trudim bit naokolo, stalno bit naokolo, stalno živit neuredno, a kao spontano, bez rasporeda i reda, a kao uzbudljivo, to mi se bez puno razmišljanja nametnulo kao najbolja metoda samozavaravanja, puste manjke tumačit kao, i pretakat, u slobodu; al još mi ne prestaje bit teško u trenutku kad sam naviknuta na cijeli stan - jer s muškim cimerom klasičnog tipa si ti više manje gazdarica - bit bez vlastite sobe, bez vlastite stolice koja bi bila moja vlastita stolica koju bi oprašila i sašila joj kušinić, on bi uvjek bio tako čist da bi se mogla na tu stolicu posjest gola, nemam te stolice koja bi uvijek bila tamo di je ostavim, koja bi uvik bila tamo di je oću, stolice na kojoj bi sjela s ovim laptopićem u krilu i na kojoj bi se konačno mogla malo odmorit.
ta stolica sam ja.
ono oko čega strahujem je da ne oguglam, da mi ne postane svejedno, da ne otupim, ne ogrubim, a skoro svi oko mene uključujući i mene žele da prestanem bit pičkica, strahujem čak od gubitka svoje depresije, lažem malo, ne želim nikad vidit zlu mrcinu, ali kad me zahvati, a neko bi da je nemam, onda je branim ko neko svoje sotonsko čedo jer se tad bojim da bez nje neću više bit ja.
išla sam kupit duvan i trafikantica me pitala jel imam osamnaest. to jutro sam predigla novu osobnu pa sam joj je pokazala: imala sam trisdvi. ona mi je rekla blago se vama, ja sam bila zadovoljna i nastavila u sebi brojat godine i zabavljat se: koliko ću godina imat kad me prestanu to pitat? svaki put se nadam: imaću ih šta više. a onda sam shvatila: bolje da prestanu šta ranije, jer ako se ovo samozavaravanje nastavi predugo, ko će me moć utješit?
--
jučer sam sanjala da je babseja uložila masu svoje zamišljene ostavštine da mi kupi propisanog i prijeko potrebnog dopa u tabletama. bile smo u beogradu i to mi sve objašnjava. osim toga, nedavno sam otamo letila, a ovi normabeli koje gutam na svakom letu i koje sam zadnji put zagubila bili su njeni, uzela sam si ih u nasljedstvo kad je umrla.
da mi je dobro, danas bi letila za london, ali nije mi dobro i umisto toga stojim tu, izvlačim se vanka, zdravo jedem, spajam daske, pilam metal, pletem džemper, pečem tortu, puno pijem, vraćam se u devesosmu, slažem vunu po boji, odbijam otvorit kišobran i pravim se da ne moram donit nikakve odluke. noćas sam sanjala da je sestri i meni krenija padat taxi aviončić, pilotkinja taxistica je iskočila s padobranom, probudila sam se prije crasha i bilo mi je drago šta danas ne letim iako naravno, da letim, to bi bilo s postavkama u kojima me ne bi jebale sve te stvari koje me jebu i zbog kojih sve to sanjam, utješena šta nisam u avionu koji će se danas sigurno srušit.
vanka je južina, mama je na aerodromu, zagi je srušija pola balkona pa iša doma ručat.
jebo ti to sve, danas bi se baš i mogla presvuć iz pidžame.
