ne volite li duga, kišna popodneva u new orleansu kad sat nije sat, nego malo vječnosti koja vam je pala u ruke?
blanche dubois
učinilo mi se da sam se napija.
ivo
noćas sam predugo snatrila o simpatijama pa se jutros nisam digla navrime da vidim svoju simpatiju parketara kako daje završni premaz i sad ga više nikad neću vidit. ionako ne znam bit u toj dominantnoj poziciji poslodavca, da neko tu za mene radi a ja ga gledam i mogu bacat svakakve baze i provocirajuće poglede a on se mora smijat; ne mora, al on će se najčešće smijat jer ga plaćam i možda jer sam mu malo zgodna. ako dovoljno zažmirim, u svemu tome, u tome šta on tu radi za mene ima i nešto romantično viteški, al ipak, ja se ne znam tu postavit.
i tako, obmazali su nam pod i sad sve smrdi, a sestra i mama se ne daju u moju sobu di je toplo jerbo nek ja na miru prevodim pa kampiraju tamo i, kako ne smiju upalit klimu, griju se iznutra jegerom, ko da nisu dovoljno nepodnošljive opijene parketnim isparavanjima. mama me nakon ručka pitala jesam li trijezna pa mi onda naložila: "donesi tv". tako mi živimo doma.
kako se živilo 87me
dide je doša sa šolte da nas odveze na groblje. iskoristile smo priliku i usput kupile dasaka i sličnih stvari za koje nam je trebalo auto, a i dide je u duilovu uzea neke kušine za apartmane šta jebiga sve skupa nije sveto ali sirotinja treba bit praktična iako je zanimljivo uvik bila svetija od vladajućih klasa ili je to samo stvar statistike, enivej, uvjerena sam da tata meni ne bi ni došao na grob pogotovo kad bi bio tako daleko, bez autobusnih linija i na tako loš dan, to su za njega bile formalnosti ili je jednostavno bio lijen. marina kaže da ionako idemo na groblje radi sebe i da nas mrtvaci definitivno ne gledaju odnekud pa da vide jesmo bili, iako mama kaže da selo definitivno gleda, enivej, ona je toliko tila ić, dal zbog tate dal zbog sela, da je zamalo uzela taksi. nego, dida se barbi u drvari, svom starom poznaniku, pohvalija da jel možeš virovat kolika mi je unuka pa smo malo po malo došli do toga da unuka nema baš 20 nego bliže 30i koju godinu, a i do toga da ovaj ima dva sina pa smo se tako klasično zezali oko ženidbe, ali užasnulo me kad sam ovom u očima vidila neku paničnu ozbiljnost. jako mu je bilo stalo da oženi bar jednog, panično ko bridget jones kad joj priprijeti realnost opcije ostajanja starom curom. a didu se u dućanu robe na veliko i na jeftinije nije moglo zaustavit, stalno je iša pogledat još čarape pa još krumpire pa još rolete od bambusa pa još fažol, ali ne mogu mu zamjerat, iako mama kaže: pa i ja sam odrasla u siromaštvu.
naporno je to sve.
--
Rulamo. Ja se više bojim svoje panike i srčanog aresta nego pada. Kako ja za svaki slučaj uzlijećem i slijećem u emergency pozi (brace, il češće onaj s rukama naprid), sad sam je išla zauzet i pritom se ozlijedila zabivši si zaboravljene sunčane naočale u glavu.
Naputak je odijelit se na dva dijela. Dio koji percipira ugrožavajuće momente odijelit od dijela koji dirigira tjelesnu reakciju, jer taj se ne smije uznemirit jer ga ne mogu smirit jer nisam neki jogi koji bi imao toliki nadzor nad tijelom, plus to se nadat postić u povremenih satipo leta tuitamo je malo preoptimistično.
Dijelu sebe koji reagira na opasnost pripustit samo elemente ljepote pogleda, zanimljivosti protokola leta il stvari potpuno nevezane, poput knjige. Ignorirat trešnju, glas iz zvučnika, naputke za (od)vezivanje pojasa (kojeg ionako valja ostavit vezanog). Dio koji percipira opasnost podržavat na razini djeteta koje uspije u nečemu šta je za njegovu razvojnu fazu sasvim očekivano i šta nas kao normalnog (to je ona nijansa koju valja postić) roditelja ne uzbuđuje pretjerano.
--
stola mi je zaklopio franny i zooeya pa sam mislila da je bezobziran šta mi nije obilježio stranicu, ali sam posli vidila da mi je, jako obzirno od njega, napravio uho na knjizi.
--
tako mi je preludo kako si djica u ohare na trashu namisti facu ko da pušta elektroniku u LA-u na bar 6 mikseta paralelno. al bez ironijskog odmaka, kul, fokusirano, preciznih gesti, sabrano. za popizdit. nikad neću razumit ljude.
pokušaj razumijevanja ljudi s 13, drugo poglavlje
kad me onaj neki mladić ostavljao plakala sam i ulazak u prebolijevanje mi je otežavalo to šta nisam razumila. taj koji me ostavio nije bio onaj s kojim sam bila, nisam to razumila, i pitala sam se di je on nestao, nisam ni to razumila, ni zašto me ostavio. govorila sam si tad da bi mi bilo lakše da je umro jer tad nije birao da me ostavi (iako bi mu to ipak zamjerala, naravno, to da je umro). sad kad marina odlazi vidim da je ipak to najbolja verzija bivanja ostavljenom i dragocjeno čuvam prazninu koju mi je ostavila.
ovo je čisto odlomak kojeg bi valjalo objavit prije nego se marina vrati.
marina se vraća.
--
ono kad je neko poznata zvijezda pa mu tabloidi iskopaju i skeniraju dvi slije iz mladosti od kojih je jedna naravno obavezno iz godišnjaka ako si amer, a s rive ako si splićanin, a danas je sve digitalno i uostalom već na fejsu, ništa, ništa nije zabavno više danas, em nema zavijanja kazete kad je baterija pri kraju ni oduševljenja kad ti tata pokloni par praznih, onih fensi, TDK, ni kad čekaš da objave nečiji poster nego ga sad samo uguglaš i staviš sliju na desktop i koncerte smo prije gledali samo uživo il na videokazetama jer smo valjda bili jedina zgrada na skalicama bez mtva i prije bi kad mi se neko sviđa ležala prije spavanja dvi ure budna u mraku i mislila na njega a sad ga dvi ure prije spavanja tražim po netu. ne želim zvučat ko čangrizava babadevojka, al bezveze, bezveze.
--
kad mi se niko od prijatelja ne javlja na telefon, umislim da sam zalutala u paralelni svemir u kojem nemam nikoga i moja usamljenost nema puno veze s ovozemaljskim parametrima.
noću se uvlačim pod predimenzionirane prekrivače, ako se uspijem dovuć do kreveta, i plačem, u pokušaju da oplačem život i da ga slavim. iz daljine za mene brinu ljudi za koje to nikad ne bi pretpostavila, sve se zbiva, onako kako ja volim, ali ne meni, ja stojim u središtu oko kojeg se sve okreće i ništa me se od toga ne tiče i ništa me od toga ne usrećuje, ali me ispunja nečim velikim, sama ta spoznaja o liposti.
a u meni je tolika težina kolika već i treba bit u središtu gravitacije.
reka je da se moram držat, da se moram sabrat radi koga, radi koga pitala sam ga, radi sebe i ljudi, ali kojih ljudi? svih koji će jednom naletit na tebe i na stvari koje radiš i koje će im uljepšat život, ali ja ne želim da nalete, ja ne želim da me tek tako nađu, pitala sam ga je li on prije nego me upoznao imao osviještenu prazninu koju sam ja ispunila, rekao je da da, e pa želim da ljudi imaju takve praznine, želim da, kad se ugasim, a to će, slutim, slutim da će to bit jako brzo, želim da ostatak mog životnog vijeka koji će zauvijek ostat neproživljen nose mene u svojoj praznini za koju će znat da je tu ali je neće znat do kraja omeđit ni objasnit, nek samo znaju da je tu i nek im uvijek i zauvijek bude ispunjena jer mene nema. jer ja više nemam snage živit i čekam da me nađe neko ko onda neće otić od mene. s. me stalno moli da se ne režem (jer se, ko i svi, uspaniči oko simptoma i misli da će sve bit u redu ako njih eliminiramo) i nisam pronašla adekvatniji način autodestrukcije od pisanja ovakvih stvari po internetu.
moja mračna poezija, s cca 9
skužile smo da nam polica stoji nakrivo i umrle od smija. sestra je krenila kuvat ručak a mene poslala po brokve i po hranu. nije mi se dalo presvlačit iz radne robe pa sam zaključila da, da ne bi izgledala potpuno nego samo djelomično ridikulozno, moram ić na pank look pa sam obukla marte, crni kaput i najpank maramu koju imam iako vanka uopće nije zima nego je totalno proliće.
u tomija je radila samo jedna blagajna i još se neki čovik iša progurat al je reka da mu se upravo rodila ćer, u kolima hitne na relaciji makarska split, pa smo ga svi pustili i ja sam se malo naježila.
na pumpi sam srela ogija, reka je da idu na put svirat, a doma me dočekala manistra na pome i još 43 daske, prebrojala sam. srića da sam kupila i vino.
--
nije mi jasno zašto nas bog nije stvorija već pijane. sve bi nam bilo toliko lakše. do sad sam se čudila zemlji i fizici kako je čudesno sve, kako je čudesno šta su nam na nosu rupe dole da ne upada kiša i kako je sve komplementarno i sve se nadopunjuje, samo mi dlake nisu skroz jasne, ali priko njih mogu proć, nekad čak i rukom ako su na prsima ljubavnika kojeg volim, ali vrime je da evoluiramo u nešto konstantno pijano. ipak, zadnjih dana, možda i tjedana, oduševljava me čista činjenica šta postojim, valjda jer zadnjih dana, možda i tjedana, postojim tako lipo. i jer sam većinu vremena pijana.
blanche dubois
učinilo mi se da sam se napija.
ivo
noćas sam predugo snatrila o simpatijama pa se jutros nisam digla navrime da vidim svoju simpatiju parketara kako daje završni premaz i sad ga više nikad neću vidit. ionako ne znam bit u toj dominantnoj poziciji poslodavca, da neko tu za mene radi a ja ga gledam i mogu bacat svakakve baze i provocirajuće poglede a on se mora smijat; ne mora, al on će se najčešće smijat jer ga plaćam i možda jer sam mu malo zgodna. ako dovoljno zažmirim, u svemu tome, u tome šta on tu radi za mene ima i nešto romantično viteški, al ipak, ja se ne znam tu postavit.
i tako, obmazali su nam pod i sad sve smrdi, a sestra i mama se ne daju u moju sobu di je toplo jerbo nek ja na miru prevodim pa kampiraju tamo i, kako ne smiju upalit klimu, griju se iznutra jegerom, ko da nisu dovoljno nepodnošljive opijene parketnim isparavanjima. mama me nakon ručka pitala jesam li trijezna pa mi onda naložila: "donesi tv". tako mi živimo doma.
kako se živilo 87me
dide je doša sa šolte da nas odveze na groblje. iskoristile smo priliku i usput kupile dasaka i sličnih stvari za koje nam je trebalo auto, a i dide je u duilovu uzea neke kušine za apartmane šta jebiga sve skupa nije sveto ali sirotinja treba bit praktična iako je zanimljivo uvik bila svetija od vladajućih klasa ili je to samo stvar statistike, enivej, uvjerena sam da tata meni ne bi ni došao na grob pogotovo kad bi bio tako daleko, bez autobusnih linija i na tako loš dan, to su za njega bile formalnosti ili je jednostavno bio lijen. marina kaže da ionako idemo na groblje radi sebe i da nas mrtvaci definitivno ne gledaju odnekud pa da vide jesmo bili, iako mama kaže da selo definitivno gleda, enivej, ona je toliko tila ić, dal zbog tate dal zbog sela, da je zamalo uzela taksi. nego, dida se barbi u drvari, svom starom poznaniku, pohvalija da jel možeš virovat kolika mi je unuka pa smo malo po malo došli do toga da unuka nema baš 20 nego bliže 30i koju godinu, a i do toga da ovaj ima dva sina pa smo se tako klasično zezali oko ženidbe, ali užasnulo me kad sam ovom u očima vidila neku paničnu ozbiljnost. jako mu je bilo stalo da oženi bar jednog, panično ko bridget jones kad joj priprijeti realnost opcije ostajanja starom curom. a didu se u dućanu robe na veliko i na jeftinije nije moglo zaustavit, stalno je iša pogledat još čarape pa još krumpire pa još rolete od bambusa pa još fažol, ali ne mogu mu zamjerat, iako mama kaže: pa i ja sam odrasla u siromaštvu.
naporno je to sve.
--
Rulamo. Ja se više bojim svoje panike i srčanog aresta nego pada. Kako ja za svaki slučaj uzlijećem i slijećem u emergency pozi (brace, il češće onaj s rukama naprid), sad sam je išla zauzet i pritom se ozlijedila zabivši si zaboravljene sunčane naočale u glavu.
Naputak je odijelit se na dva dijela. Dio koji percipira ugrožavajuće momente odijelit od dijela koji dirigira tjelesnu reakciju, jer taj se ne smije uznemirit jer ga ne mogu smirit jer nisam neki jogi koji bi imao toliki nadzor nad tijelom, plus to se nadat postić u povremenih satipo leta tuitamo je malo preoptimistično.
Dijelu sebe koji reagira na opasnost pripustit samo elemente ljepote pogleda, zanimljivosti protokola leta il stvari potpuno nevezane, poput knjige. Ignorirat trešnju, glas iz zvučnika, naputke za (od)vezivanje pojasa (kojeg ionako valja ostavit vezanog). Dio koji percipira opasnost podržavat na razini djeteta koje uspije u nečemu šta je za njegovu razvojnu fazu sasvim očekivano i šta nas kao normalnog (to je ona nijansa koju valja postić) roditelja ne uzbuđuje pretjerano.
--
stola mi je zaklopio franny i zooeya pa sam mislila da je bezobziran šta mi nije obilježio stranicu, ali sam posli vidila da mi je, jako obzirno od njega, napravio uho na knjizi.
--
tako mi je preludo kako si djica u ohare na trashu namisti facu ko da pušta elektroniku u LA-u na bar 6 mikseta paralelno. al bez ironijskog odmaka, kul, fokusirano, preciznih gesti, sabrano. za popizdit. nikad neću razumit ljude.
pokušaj razumijevanja ljudi s 13, drugo poglavlje
kad me onaj neki mladić ostavljao plakala sam i ulazak u prebolijevanje mi je otežavalo to šta nisam razumila. taj koji me ostavio nije bio onaj s kojim sam bila, nisam to razumila, i pitala sam se di je on nestao, nisam ni to razumila, ni zašto me ostavio. govorila sam si tad da bi mi bilo lakše da je umro jer tad nije birao da me ostavi (iako bi mu to ipak zamjerala, naravno, to da je umro). sad kad marina odlazi vidim da je ipak to najbolja verzija bivanja ostavljenom i dragocjeno čuvam prazninu koju mi je ostavila.
ovo je čisto odlomak kojeg bi valjalo objavit prije nego se marina vrati.
marina se vraća.
--
ono kad je neko poznata zvijezda pa mu tabloidi iskopaju i skeniraju dvi slije iz mladosti od kojih je jedna naravno obavezno iz godišnjaka ako si amer, a s rive ako si splićanin, a danas je sve digitalno i uostalom već na fejsu, ništa, ništa nije zabavno više danas, em nema zavijanja kazete kad je baterija pri kraju ni oduševljenja kad ti tata pokloni par praznih, onih fensi, TDK, ni kad čekaš da objave nečiji poster nego ga sad samo uguglaš i staviš sliju na desktop i koncerte smo prije gledali samo uživo il na videokazetama jer smo valjda bili jedina zgrada na skalicama bez mtva i prije bi kad mi se neko sviđa ležala prije spavanja dvi ure budna u mraku i mislila na njega a sad ga dvi ure prije spavanja tražim po netu. ne želim zvučat ko čangrizava babadevojka, al bezveze, bezveze.
--
kad mi se niko od prijatelja ne javlja na telefon, umislim da sam zalutala u paralelni svemir u kojem nemam nikoga i moja usamljenost nema puno veze s ovozemaljskim parametrima.
noću se uvlačim pod predimenzionirane prekrivače, ako se uspijem dovuć do kreveta, i plačem, u pokušaju da oplačem život i da ga slavim. iz daljine za mene brinu ljudi za koje to nikad ne bi pretpostavila, sve se zbiva, onako kako ja volim, ali ne meni, ja stojim u središtu oko kojeg se sve okreće i ništa me se od toga ne tiče i ništa me od toga ne usrećuje, ali me ispunja nečim velikim, sama ta spoznaja o liposti.
a u meni je tolika težina kolika već i treba bit u središtu gravitacije.
reka je da se moram držat, da se moram sabrat radi koga, radi koga pitala sam ga, radi sebe i ljudi, ali kojih ljudi? svih koji će jednom naletit na tebe i na stvari koje radiš i koje će im uljepšat život, ali ja ne želim da nalete, ja ne želim da me tek tako nađu, pitala sam ga je li on prije nego me upoznao imao osviještenu prazninu koju sam ja ispunila, rekao je da da, e pa želim da ljudi imaju takve praznine, želim da, kad se ugasim, a to će, slutim, slutim da će to bit jako brzo, želim da ostatak mog životnog vijeka koji će zauvijek ostat neproživljen nose mene u svojoj praznini za koju će znat da je tu ali je neće znat do kraja omeđit ni objasnit, nek samo znaju da je tu i nek im uvijek i zauvijek bude ispunjena jer mene nema. jer ja više nemam snage živit i čekam da me nađe neko ko onda neće otić od mene. s. me stalno moli da se ne režem (jer se, ko i svi, uspaniči oko simptoma i misli da će sve bit u redu ako njih eliminiramo) i nisam pronašla adekvatniji način autodestrukcije od pisanja ovakvih stvari po internetu.
moja mračna poezija, s cca 9
skužile smo da nam polica stoji nakrivo i umrle od smija. sestra je krenila kuvat ručak a mene poslala po brokve i po hranu. nije mi se dalo presvlačit iz radne robe pa sam zaključila da, da ne bi izgledala potpuno nego samo djelomično ridikulozno, moram ić na pank look pa sam obukla marte, crni kaput i najpank maramu koju imam iako vanka uopće nije zima nego je totalno proliće.
u tomija je radila samo jedna blagajna i još se neki čovik iša progurat al je reka da mu se upravo rodila ćer, u kolima hitne na relaciji makarska split, pa smo ga svi pustili i ja sam se malo naježila.
na pumpi sam srela ogija, reka je da idu na put svirat, a doma me dočekala manistra na pome i još 43 daske, prebrojala sam. srića da sam kupila i vino.
--
nije mi jasno zašto nas bog nije stvorija već pijane. sve bi nam bilo toliko lakše. do sad sam se čudila zemlji i fizici kako je čudesno sve, kako je čudesno šta su nam na nosu rupe dole da ne upada kiša i kako je sve komplementarno i sve se nadopunjuje, samo mi dlake nisu skroz jasne, ali priko njih mogu proć, nekad čak i rukom ako su na prsima ljubavnika kojeg volim, ali vrime je da evoluiramo u nešto konstantno pijano. ipak, zadnjih dana, možda i tjedana, oduševljava me čista činjenica šta postojim, valjda jer zadnjih dana, možda i tjedana, postojim tako lipo. i jer sam većinu vremena pijana.
Nema komentara:
Objavi komentar