Rusulica

glavno je, da čovjek živi. to je glavno.
rilke








kako se sad družim s ljudima i ženama koji imaju dicu, vidim da su momenti kad smo ko dica bili spavat u babe (šta smo tad doživljavali ko posebnu poslasticu i nagradu) zapravo bili momenti kad su nas se starci trebali riješit da bi se zabavljali bez nas. to me fascinira, taj sveopći dobar provod koji se odvijao na raznim stranama, ja u babe, starci ko zna di, a da ja pri tom nisam bila svjesna da sam im u stvari smetala.


**

vraćala sam se sama (pijana) doma i slušala pismu koju sam s prvim zagrebačkim cimerom slušala, a koju mi je drugi često svira, šta je samo po sebi bilo dovoljno da se osjetim dobro, i prolazila sam kraj mista na kojima sam bila s njim, pisma je prešla u mol, ulice su bile prazne, raskopčala sam kaput, nisam ga vidila šest dana i deset sati. bila sam sretna.


**


pričali smo o seksu, pa o seksu sa životinjama, koji je meni inače ok ako životinja da pristanak, i onda je A. reka da se njemu nekidan nudila neka kujica. terijerka, jorkširska, kaže. N. je reka da ne želi umanjivat njegovu privlačnost, al da se psi često naguze da ih češkamo. A. je doda da mu se sigurno nudila jer ga je i grickala i sve i da je stvarno razmislija o tome da je pojebe jerbo da mu životinje zrače čišćom i nevinijom energijom od ljudi, al da je isto nije jeba. kaže da nije moga sprovest svoj poremećaj.


**


pitanje koje me muči ovaj tjedan je: trebaš li prat zube na svojoj vagini dentati?


**


mislim se, ako umrem, oće li moj ginekolog, ili moj zubar ili frizerka, koji neće znat da sam umrla jer ne živimo u malenom selu niti sam ja nešto strašno poznata, oće li oni mislit loše o meni i o mojim zdravstveno-dotjerivačkim navikama i navadama: oće li kad propustim termin ili jednostavno dugo ne dođem a oni nekad naiđu na moj dosje pomislit da sam se zapustila ili da sam našla nekog boljeg? oni nikad neće znat. to me dijelom nervira, al dijelom mi je ok, jer ću za njih u nedogled ostat živa. nemarna ili nelojalna, al živa.



**

zaspala sam i sanjala kako me muče i kako sam sve slabija, al do zadnjeg trena nisam ništa odala, ništa nije bilo bed, samo me mučilo kakav neprimjetni znak da ostavim svojim suučesnicima, i kako, onako vezana, da im dam do znanja, kad me nakon odlaska mučitelja nađu mrtvu na stolici nasred praznog podruma snimljenog u totalu, da mogu bit mirni i da je naša stvar sigurna.


**


ljudima pokazujem, to jest ne pokazujem njima, sebi pokazujem koliko ih volim time šta kad me nazovu da čekiraju kako sam skrivam od njih da plačem. al oni naravno uvik znaju. skoro svi ljudi uvik znaju kad plačeš.

**

danas sam u radunici vidila kako nagužena starija žena u ortopedskim šlapama i gegama, al ono pravo nagužena, premazuje nekom kolomašću kola na električnim kolicima nekog malenog starca, a on mirno čeka tako parkiran prema zidu, ko u nekoj staračkoj usporenoj formuli 1, da ga ona servisira. pored je, ko da je sve to neko inscenira za neki bizarni fotošuting, stajala kantica s mašću priko koje je bila ovlaš prebačena šporka krpa. u fakin radunici. nisam to slikala makar sam jako tila, bilo me sram da njih ne osramotim, da ne pomisle da rade nešto neprilično ili smiješno, jer bila je to nekako jedna od najlipših stvari koje sam u dugo vrimena vidila. točnije, najstvarnijih i najganutljivijih.


**

zašto nam zubi nisu spojeni u jedan red nego su ovako pojedinačni pa ih je teže prat, pogotovo nama koje je brod udrija u glavu pa imamo umjetne krunice (kad sam na toj temi: nije mi jasno zašto mi nije palo na pamet napravit si umisto ovih zasebnih krunica jedan dugi povezani zubić. jedan zidić.)? jel zato šta su tako fleksibilniji za gibat se po svim osima (jer zubi se lagano gibaju i šetaju po ustima, ako niste znali, al sporo, ko stabla) plus teže ih je razdrmat kad imaju odvojena korijenja? ali i taj jedan zub moga bi imat mnoga korijenja i bit fleksibilan ako ga dizajniramo po sistemu vertikalnih zglobova nalik na zakrilca ili točnije nalik na ona harmonika-vrata?


**

opet mi se onako lagano lagano javlja želja da otputujem. putovanje je iščupavanje iz poznatog, a ja sam u zadnje vrime bila ko dijete koje to ne želi i ne može ishendlat, osim ako ga prati svita voljenih osoba, plišanih životinja i kakva-takva rutina. a mene ne prati niko, sad više ni on. javlja mi se želja da otputujem iako sam i dalje prepadnuta, usamljena i pogubljena - možda si opet oću vanjskom pogubljenošću opravdat unutarnju, a činjenicom da sam sama u višemilijnunskom gradu svoju usamljenost. ne znam. iako, meni se čini da se meni u životu sa sa svim tim novim prostorima minja jedino lokacija na kojoj plačem.


**

puvala je bura. parkirali smo uz more i gledali par kako se ide poševit u kućicu. reka je da ide pišat, a onda se vratija u auto po mobitel. da te mogu zvat ako me ko zarobi, reka je.