- sjećaš li se kad smo bili lijepi i mladi?
- da.
- tu smo bili.
odustat ću od svoje slobode imanja ideje nekoga kojoj uvik bježim, kad u tebi vidim njega, tj., kad njega počnem vidit kao tebe, kad mi se stopite u jedno. to je ujedno jedini način na koji ću dobit svu i apsolutnu slobodu. slobodu da si dam slobodu da radim šta oću, a da znam da pri tom neću nikog zajebat, pa ni samu sebe suzdržavanjem, jer ću znat da nigdi drugdi ne želim bit, s nikim drugim, radeći ništa drugo.
**
skužila sam di ih smistit, one jebene ljude s kojima se kužim na taj neki određen način, koji prema meni imaju nekako pokroviteljski odnos i paze me ko starija braća (umisto da ja njih uobičajeno hendlam ko svoje sinčiće) i mudri su i uvik sa mnom idu do neke granice al ne priko nje, al s nekim poštovanjem koje je više ko da znaju neku tajnu o meni koju ja ne znam, al mi to ne govore, i ne rade oko toga frku nego čekaju da to sama otkrijem, jer jedino ću tako aktivirat svoju moć.
oni znaju da sam ja još jebenija od njih i znaju da ja to još ni sama ne znam i služe mi ko neki čuvari; služili su mi, dok nije doša on.
**
velik dio onoga šta ja radim je pokušaj zadobivanja identiteta nakon šta sam ga izgubila u tranziciji. ne ekonomskoj i političkoj, nego intimnoj. dodatno otežava šta sam znala odakle idem, ali ne i di idem pa se nisam dobro pripremila. ne znam kako se u to sve uklapaju auto, bas, henganje po plejsovima, glasanje i slično ali mislim da oću isprobat sve šta ovde vole mladi. neke stvari su ipak konstant(n)e: potreba za demoliranjem, alkoholom i nekim da ga grlim dok spavam. neke stvari su najjače do sad, a tu bi istakla potrebu za intimnom autonomijom i spremnost da za nju žrtvujem puno sranja i mladića koji me ne kuže i kojima moja depresija predstavlja neugodnost, a koji mi donose samo privremenu utjehu, ako i to.
**
pričali smo o nečemu, reka je da ću to jednog dana doživit, a ja sam rekla da sam tužna jer možda me sutra zgazi auto i šta onda, a on nije, kao svi do sad, reka da svakoga svaki čas može zgazit auto i da se s tim jednostavno moramo pomirit nit je doda nastavak da to nije razlog za ne izać iz kuće, nego mi je reka neka onda dobro pazim kad budem prelazila cestu. zato mi se sviđa.
**
i tu idem vani i ako je low key stavim samo šljokice. traju mi već deset godina i kad se sitim kuda su me sve pratile, od berlina do beograda, i kako su ih sve moje prije, koje su bez pitanja prihvaćale samo naizgled kontradiktornu činjenicu da ih treba stavit na podočnjake, nanosile skupa sa mnom po tulumima, konferencijama, birtijama i ljevičarskim i aktivističkim sastancima, dođe mi milo i osjetim da imam prijatelja i osjetim paniku jer će ih jednom nestat, a nigdi nema takvih, ali istovremeno, kako već deset godina nikako da se istroše, osjećam da će zauvik trajat one, a s njima i moja mladost.
napisala sam ovo prije misec, misec ipo. u međuvremenu sam primijetila da su šljokice pri kraju, al prihvaćam to kao kraj jedne ere i ne zabrinjavam se previše; je da moji podočnjaci nisu ko u novovalnih francuskih mladih žena kakve voli marko, nego ko u nekog podbuhlog pijanca ili neestetski isplakane žene al ionako dolazi lito pa po danu imam sunčane naočale, po noći izlazim na mračnu obalu, a aparat mi se pokvarija i slikavanje se svelo na davanje "zamisli kadar" uputa snimatelju pa se više i ne slikavam.
**
slikala sam ga dva puta zaredom, jedanput normalno kroz aparat, drugi put sam ga gledala u oči i slikala naslijepo. zanimalo me oće li mu u pogledu bit razlike, tila sam dokučit šta osjeća.
na oba dvi slike mi je isti, samo na drugoj ima veći smiješak. možda on nije prava osoba za ovakve eksperimente, ali možda je dovoljno to šta na oba dvi slike pari sretan.
**
osjetila sam se tužno pa sam nazvala svoje, nisam misla s njima jer su rekli da idu na neki šminkerski haus, al tuga ne pita za đir pa sam ih locirala, navukla štikle i krenila. izletila sam toliko brzo da sam se putem do birtije, potežući iz staklene pivske boce didino vino - pank moment u večerašnjem autfitu, s obzirom da šešir nisam uspila natakarit na hipsterske sluše - ozbiljno zapitala jesam li uopće obukla kakvu suknju. zamišljala sam kako se trafikantice i prolaznici čude šta nosim pivo, a imam vino na usnama, al bolila je njih opet neka stvar. mladići mi govore da puno psujem, naime.
**
i onda sam ja shvatila: ja ne želim ić u njujork više. tj želim, al radije bi da s tom lovom odem s njim na road trip po zagori. oduvik sam ja bila taka da mi je mrskije doživljavat pustolovine samoj i znam da sam unatoč trudu i dalje dosta sklona tome, al meni je to zbilja lipo, bit s njim. nego da objasnim. ko dite gledamo stvari izbliza, kamenčiće, školjke, biže, škrapu, pukotinu, mrava, pogled nam je mikroskopski, a kako rastemo on se širi, ko kamera koja s detalja ide u total, i sagledavamo širu sliku i percipiramo ne samo više toga nego stvari u suodnosima i to je svakako jednako vrijedno ali ima drukčiju kvalitetu – jednostavno je različito od onoga prije. ne sićam se kad mi se pogled raširija jer to se dešava postepeno osim u pismi tsunami od manic street preachersa, ali sam u jednom trenutku dok sam gledala u plićak skužila da sam izgubila onaj svoj detaljan pogled i bilo mi je dosta žaj iako sam bila zadovoljna šta sam dok sam ga imala temeljito proučila obalu i priobalje baš na didinoj plaži, a sad, sad se meni sva ta širina počela opet, zajedno s mojim fokusom, zbijat i ko u crnu rupu slijevat u njegove oči i sad je to stvar koju najradije promatram i sad imam oboje, sad svi možemo imat oboje samo se nekad treba prisjetit, udaljit se i gledat sve istovremeno i ujedno imat nešto do čega ti je stalo i šta ti je dragocjeno i čemu se želiš posvetit i gledat to izbliza i pazit da to bude sretno kolko ti tu moš pomoć i puštat ga da bude šta ima bit i samo se tome divit.
**
najbolje je moć se skroz uživit u nešto i istovremeno imat uvid izvana, metauvid, svisoka. al ljudi koji imaju taj uvid rijetko se mogu uživit u stvar, možda im je to deplasirano ili su toliko orijentirani na tumačenje da im ono oduzme mogućnost da ga ponekad malo stave u zagrade.
lipo je moć se sagledat iz više uglova, kubizam je najpametniji slikarski pravac, ja mislim, najkorisniji, al je isto tako lipo moć se skroz uživit u nešto. volim ljude koji se užive u nešto, masu su mi lijepi makar ispadne da su ponekad malo glupi, volim i pametne ljude u zadnje vrime, strašno, one koji kuže stvar, al isto mi je drago da se mogu uživit. u stvar, il u neku drugu, il u same sebe.
**
iako sam tila virovat, trudila se virovat i podržavala ideju romantične ljubavi, kad bi vidila neke ljude na ulici da se vole, izgledalo mi je ko da me vrhovna instanca zeza, ko da mi je izvrnula fizičke postavke planete, jer nekako nisam virovala da je to uopće moguće.
možda je upravo to najveći pokazatelj mog unutarnjeg stanja,
to šta sad kad vidim druge u ljubavi, virujem da se to predamnom stvarno odvija.
- da.
- tu smo bili.
odustat ću od svoje slobode imanja ideje nekoga kojoj uvik bježim, kad u tebi vidim njega, tj., kad njega počnem vidit kao tebe, kad mi se stopite u jedno. to je ujedno jedini način na koji ću dobit svu i apsolutnu slobodu. slobodu da si dam slobodu da radim šta oću, a da znam da pri tom neću nikog zajebat, pa ni samu sebe suzdržavanjem, jer ću znat da nigdi drugdi ne želim bit, s nikim drugim, radeći ništa drugo.
**
skužila sam di ih smistit, one jebene ljude s kojima se kužim na taj neki određen način, koji prema meni imaju nekako pokroviteljski odnos i paze me ko starija braća (umisto da ja njih uobičajeno hendlam ko svoje sinčiće) i mudri su i uvik sa mnom idu do neke granice al ne priko nje, al s nekim poštovanjem koje je više ko da znaju neku tajnu o meni koju ja ne znam, al mi to ne govore, i ne rade oko toga frku nego čekaju da to sama otkrijem, jer jedino ću tako aktivirat svoju moć.
oni znaju da sam ja još jebenija od njih i znaju da ja to još ni sama ne znam i služe mi ko neki čuvari; služili su mi, dok nije doša on.
**
velik dio onoga šta ja radim je pokušaj zadobivanja identiteta nakon šta sam ga izgubila u tranziciji. ne ekonomskoj i političkoj, nego intimnoj. dodatno otežava šta sam znala odakle idem, ali ne i di idem pa se nisam dobro pripremila. ne znam kako se u to sve uklapaju auto, bas, henganje po plejsovima, glasanje i slično ali mislim da oću isprobat sve šta ovde vole mladi. neke stvari su ipak konstant(n)e: potreba za demoliranjem, alkoholom i nekim da ga grlim dok spavam. neke stvari su najjače do sad, a tu bi istakla potrebu za intimnom autonomijom i spremnost da za nju žrtvujem puno sranja i mladića koji me ne kuže i kojima moja depresija predstavlja neugodnost, a koji mi donose samo privremenu utjehu, ako i to.
**
pričali smo o nečemu, reka je da ću to jednog dana doživit, a ja sam rekla da sam tužna jer možda me sutra zgazi auto i šta onda, a on nije, kao svi do sad, reka da svakoga svaki čas može zgazit auto i da se s tim jednostavno moramo pomirit nit je doda nastavak da to nije razlog za ne izać iz kuće, nego mi je reka neka onda dobro pazim kad budem prelazila cestu. zato mi se sviđa.
**
i tu idem vani i ako je low key stavim samo šljokice. traju mi već deset godina i kad se sitim kuda su me sve pratile, od berlina do beograda, i kako su ih sve moje prije, koje su bez pitanja prihvaćale samo naizgled kontradiktornu činjenicu da ih treba stavit na podočnjake, nanosile skupa sa mnom po tulumima, konferencijama, birtijama i ljevičarskim i aktivističkim sastancima, dođe mi milo i osjetim da imam prijatelja i osjetim paniku jer će ih jednom nestat, a nigdi nema takvih, ali istovremeno, kako već deset godina nikako da se istroše, osjećam da će zauvik trajat one, a s njima i moja mladost.
napisala sam ovo prije misec, misec ipo. u međuvremenu sam primijetila da su šljokice pri kraju, al prihvaćam to kao kraj jedne ere i ne zabrinjavam se previše; je da moji podočnjaci nisu ko u novovalnih francuskih mladih žena kakve voli marko, nego ko u nekog podbuhlog pijanca ili neestetski isplakane žene al ionako dolazi lito pa po danu imam sunčane naočale, po noći izlazim na mračnu obalu, a aparat mi se pokvarija i slikavanje se svelo na davanje "zamisli kadar" uputa snimatelju pa se više i ne slikavam.
**
slikala sam ga dva puta zaredom, jedanput normalno kroz aparat, drugi put sam ga gledala u oči i slikala naslijepo. zanimalo me oće li mu u pogledu bit razlike, tila sam dokučit šta osjeća.
na oba dvi slike mi je isti, samo na drugoj ima veći smiješak. možda on nije prava osoba za ovakve eksperimente, ali možda je dovoljno to šta na oba dvi slike pari sretan.
**
osjetila sam se tužno pa sam nazvala svoje, nisam misla s njima jer su rekli da idu na neki šminkerski haus, al tuga ne pita za đir pa sam ih locirala, navukla štikle i krenila. izletila sam toliko brzo da sam se putem do birtije, potežući iz staklene pivske boce didino vino - pank moment u večerašnjem autfitu, s obzirom da šešir nisam uspila natakarit na hipsterske sluše - ozbiljno zapitala jesam li uopće obukla kakvu suknju. zamišljala sam kako se trafikantice i prolaznici čude šta nosim pivo, a imam vino na usnama, al bolila je njih opet neka stvar. mladići mi govore da puno psujem, naime.
**
i onda sam ja shvatila: ja ne želim ić u njujork više. tj želim, al radije bi da s tom lovom odem s njim na road trip po zagori. oduvik sam ja bila taka da mi je mrskije doživljavat pustolovine samoj i znam da sam unatoč trudu i dalje dosta sklona tome, al meni je to zbilja lipo, bit s njim. nego da objasnim. ko dite gledamo stvari izbliza, kamenčiće, školjke, biže, škrapu, pukotinu, mrava, pogled nam je mikroskopski, a kako rastemo on se širi, ko kamera koja s detalja ide u total, i sagledavamo širu sliku i percipiramo ne samo više toga nego stvari u suodnosima i to je svakako jednako vrijedno ali ima drukčiju kvalitetu – jednostavno je različito od onoga prije. ne sićam se kad mi se pogled raširija jer to se dešava postepeno osim u pismi tsunami od manic street preachersa, ali sam u jednom trenutku dok sam gledala u plićak skužila da sam izgubila onaj svoj detaljan pogled i bilo mi je dosta žaj iako sam bila zadovoljna šta sam dok sam ga imala temeljito proučila obalu i priobalje baš na didinoj plaži, a sad, sad se meni sva ta širina počela opet, zajedno s mojim fokusom, zbijat i ko u crnu rupu slijevat u njegove oči i sad je to stvar koju najradije promatram i sad imam oboje, sad svi možemo imat oboje samo se nekad treba prisjetit, udaljit se i gledat sve istovremeno i ujedno imat nešto do čega ti je stalo i šta ti je dragocjeno i čemu se želiš posvetit i gledat to izbliza i pazit da to bude sretno kolko ti tu moš pomoć i puštat ga da bude šta ima bit i samo se tome divit.
**
najbolje je moć se skroz uživit u nešto i istovremeno imat uvid izvana, metauvid, svisoka. al ljudi koji imaju taj uvid rijetko se mogu uživit u stvar, možda im je to deplasirano ili su toliko orijentirani na tumačenje da im ono oduzme mogućnost da ga ponekad malo stave u zagrade.
lipo je moć se sagledat iz više uglova, kubizam je najpametniji slikarski pravac, ja mislim, najkorisniji, al je isto tako lipo moć se skroz uživit u nešto. volim ljude koji se užive u nešto, masu su mi lijepi makar ispadne da su ponekad malo glupi, volim i pametne ljude u zadnje vrime, strašno, one koji kuže stvar, al isto mi je drago da se mogu uživit. u stvar, il u neku drugu, il u same sebe.
**
iako sam tila virovat, trudila se virovat i podržavala ideju romantične ljubavi, kad bi vidila neke ljude na ulici da se vole, izgledalo mi je ko da me vrhovna instanca zeza, ko da mi je izvrnula fizičke postavke planete, jer nekako nisam virovala da je to uopće moguće.
možda je upravo to najveći pokazatelj mog unutarnjeg stanja,
to šta sad kad vidim druge u ljubavi, virujem da se to predamnom stvarno odvija.
A gdje su grudi?
OdgovoriIzbriši