- al stolo, pazi, ni ovaj tekst mi ne valja: PRAZNA duša tiho jeca / ostala je samo PRAZNA čaša. moglo se to i bolje.
- eh, da se vratimo na početak: sve se moglo bolje.
ostali galebovi letili su za trajektom ko šta običavaju iz užitka ili tradicije, jer sigurno su znali da nije koča, ali jedan je letija ispred njih, iznad same palube, par metara iznad mene. gledala sam tog galeba i nastojala zaboravit sve šta znam o galebu pa sam osjetila život i zaboravila šta je život i vidila galeba ko nešto živo i čudno i nisam ga uopće vidila i bila sam ja ispod, a nešto je lebdilo iznad mene i onda sam ja bila to nešto i onda smo bili jedno i bili smo plavo i onda uopće nismo bili.
**
bolesna sam i jadna, ležim u krevetu i radim, jer freelanceri nemaju bolovanje nego deadlineove. gledam komadić života kroz otškrinut prozor i nemam snage dignit se da ga otvorim. u sobu je ušla mama obavijestit me ko je sve umra. poslala sam je da mi kupi marmeladu.
**
bila sam jako tužna. sjela sam na klupicu i usokoro primijetila: uz obalu stoje i sjede ljudi, i pobojala sam se - istovremeno se ponadavši da je to stanje možda izvedivo, jer oni su svi bili tako mirni - oću li bit sama ko ovaj starac kojem je sigurno umrla žena, al onda vidim: on nije u crnini, dapače, ima yachting attire i uskoro je odšetao prema lučici s jahtama. skrenila sam pogled na onoga šta je sjedio sam na stijenama upitavši se oću li bit sama kao on, al kraj njega je u međuvremenu sjeo prijatelj. pogledala sam trećega i skužila da on uopće ne kontemplira nego piša u more. počeli su došetavat trudni parovi, sjela sam na bajk i otišla. obala me iznevjerila.
**
(komajebanje - napisala sam davno i svo ovo vrijeme nisam znala šta sam time mislila, a i palo je nekako u drugi plan. a onda sam prije nekog vremena, kogeniozna sama sa sobom, došla na ideju za koju sam prilično sigurna da mi se vrtila po glavi i te noći) bila sam, u naletu ingenioznosti i dobre volje, ljubavniku dala dopuštenje, koje bi on možda nazvao i zahtjevom, da, ako slučajno dospijem u komu, redovito dolazi u bolnicu seksat se s mojim tijelom. kasnije je goran plasira neku teoriju da su tijelo i duša jednoteisto pa mi je onda to bilo još draže, ali i da nisu, duša mi je privremeno odsutna, ali tijelo i dalje živi, i zašto mu ljubavnik ne bi priuštio malo ugode. osim toga, mislim se, želim i ljubavniku pružat ugodu, a ne da je tih godinu dana dok sam u komi potraži drugdje pa se osjeća krivim, a ja, kad se probudim, razočarano, il je ne potraži nigdi pa se osjeća nezadovoljenim ili da meni nešto nehotice krene zamjerat. ovako su manje šanse da se on sneveseli, a i veće da se ja probudim iz kome, ko u onom filmu di je manijak volontira u bolnici di je ona ležala u komi pa ju je oplodija i sve, a porođaj ju je vjerojatno i probudija iz kome.
**
vraćali smo se iz gostiju i davila sam ih svojim životom. "moj život je u leru, na lageru, u limbu", rekla sam i zapisala. jelena je komentirala da srećom postoji lektura jutra poslije, al nije uračunala da sam ja sama sebi lektor i da sam konstantno pijana.
**
uniforma kad je se nosi van radnog mjesta sugerira pripadnost radničkoj klasi, siromaštvo pa čak i nezaposlenost, di nosiš ono šta ti je ostalo otprije, jer nemaš love za odjeću, slično ko šta moj dida okopava polje u svojoj vatrogasnoj uniformi. u svitu u kojem želim besklasno društvo i u kojem se nemam di uklopit, osjećam se čudno kad nosim bilošta i najbolje se osjećam gola jer me roba uvik stavlja u kontekst, a to mogu samo u krevetu i moru i kako bi me golotinja na ulici stavila u (vrlo čudan) kontekst i nije higijenska, najradije bi odabrala da nosim uniformu naokolo. al kad nemam neke svoje koja mi je preostala, treba se malo snać. pokušala sam nabavit luđačku košulju, al u splitu su samo dvi i lik mi nije uspija jednu manit, šta je bezveze, jer sad se one više uopće ne koriste, nego ljude nakrcaju drogama.
**
muzika može bit ko silovanje, za razliku od teksta. ne možeš tako lako nametnit nekome da nešto čita koliko ga lako možeš ugušit muzikom, a ako ta muzika ima i riječi to je onda jednako potencijalno zlo, upakirano na praktičan i isporučiv način. uglazbiću sve šta sam ikad napisala u jedan dugi pjevani ep i prisiljavat sve buduće ljubavnike da to opetovano preslušavaju pa ćemo vidit čija majka prede vunu, a čija u utrobi ko đavolje dijete uzgaja sve veću i veću gromadu gorčine.
**
ima nešto smiješno i čudno kod vremenskih zona (primijetila sam u lobiju hotela u kojem je okačeno više satova s vremenom u kul svjetskim gradovima): u kojoj god zoni da se nalaziš, minute su svugdi na svitu iste. svima je sad i trispet, svima na zemlji, i eto, našla sam si još jednu utjehu.
**
bacila sam mamu i kseniju na brod i na povratku svratila do babe, jer mi fali i jer sam bila usamljena i tužna. malo sam se zamislila tu, mrtvu, nakratko, jer tu želim da me pokopaju, al dan je bio divan do te mjere da sam si rekla da bi uza svu beznadežnost mog života trenutno radije bila živa. nije to bila volja za životom nego onako, predah u krasnom okružju, kasnost popodneva ublažuje vrućinu, čuju se cvrčci, kukavice, daleki traktor i avion, počeli su letat ovuda, nisko. grč u grlu mi nije proša, al osjetila sam da mi curi niz obraze, ovaj put suze. avion je otiša ravno pema krušici, srušit se, ko u onom maminom snu.
**
skočila sam u more negdi između čiova i šolte jer su mi rekli ajde moš sad spori smo pa je njih otpuhalo i odnosilo sve dalje, dok sam ja pokušavala doplivat do njih, a onda sam shvatila da ih neću stić i da će se vratit po mene jer ipak sam im draga, i dok nisu došli nisam se bojala morskih pasa nego sam legla na leđa i promatrala avijone.
- eh, da se vratimo na početak: sve se moglo bolje.
ostali galebovi letili su za trajektom ko šta običavaju iz užitka ili tradicije, jer sigurno su znali da nije koča, ali jedan je letija ispred njih, iznad same palube, par metara iznad mene. gledala sam tog galeba i nastojala zaboravit sve šta znam o galebu pa sam osjetila život i zaboravila šta je život i vidila galeba ko nešto živo i čudno i nisam ga uopće vidila i bila sam ja ispod, a nešto je lebdilo iznad mene i onda sam ja bila to nešto i onda smo bili jedno i bili smo plavo i onda uopće nismo bili.
**
bolesna sam i jadna, ležim u krevetu i radim, jer freelanceri nemaju bolovanje nego deadlineove. gledam komadić života kroz otškrinut prozor i nemam snage dignit se da ga otvorim. u sobu je ušla mama obavijestit me ko je sve umra. poslala sam je da mi kupi marmeladu.
**
bila sam jako tužna. sjela sam na klupicu i usokoro primijetila: uz obalu stoje i sjede ljudi, i pobojala sam se - istovremeno se ponadavši da je to stanje možda izvedivo, jer oni su svi bili tako mirni - oću li bit sama ko ovaj starac kojem je sigurno umrla žena, al onda vidim: on nije u crnini, dapače, ima yachting attire i uskoro je odšetao prema lučici s jahtama. skrenila sam pogled na onoga šta je sjedio sam na stijenama upitavši se oću li bit sama kao on, al kraj njega je u međuvremenu sjeo prijatelj. pogledala sam trećega i skužila da on uopće ne kontemplira nego piša u more. počeli su došetavat trudni parovi, sjela sam na bajk i otišla. obala me iznevjerila.
**
(komajebanje - napisala sam davno i svo ovo vrijeme nisam znala šta sam time mislila, a i palo je nekako u drugi plan. a onda sam prije nekog vremena, kogeniozna sama sa sobom, došla na ideju za koju sam prilično sigurna da mi se vrtila po glavi i te noći) bila sam, u naletu ingenioznosti i dobre volje, ljubavniku dala dopuštenje, koje bi on možda nazvao i zahtjevom, da, ako slučajno dospijem u komu, redovito dolazi u bolnicu seksat se s mojim tijelom. kasnije je goran plasira neku teoriju da su tijelo i duša jednoteisto pa mi je onda to bilo još draže, ali i da nisu, duša mi je privremeno odsutna, ali tijelo i dalje živi, i zašto mu ljubavnik ne bi priuštio malo ugode. osim toga, mislim se, želim i ljubavniku pružat ugodu, a ne da je tih godinu dana dok sam u komi potraži drugdje pa se osjeća krivim, a ja, kad se probudim, razočarano, il je ne potraži nigdi pa se osjeća nezadovoljenim ili da meni nešto nehotice krene zamjerat. ovako su manje šanse da se on sneveseli, a i veće da se ja probudim iz kome, ko u onom filmu di je manijak volontira u bolnici di je ona ležala u komi pa ju je oplodija i sve, a porođaj ju je vjerojatno i probudija iz kome.
**
vraćali smo se iz gostiju i davila sam ih svojim životom. "moj život je u leru, na lageru, u limbu", rekla sam i zapisala. jelena je komentirala da srećom postoji lektura jutra poslije, al nije uračunala da sam ja sama sebi lektor i da sam konstantno pijana.
**
uniforma kad je se nosi van radnog mjesta sugerira pripadnost radničkoj klasi, siromaštvo pa čak i nezaposlenost, di nosiš ono šta ti je ostalo otprije, jer nemaš love za odjeću, slično ko šta moj dida okopava polje u svojoj vatrogasnoj uniformi. u svitu u kojem želim besklasno društvo i u kojem se nemam di uklopit, osjećam se čudno kad nosim bilošta i najbolje se osjećam gola jer me roba uvik stavlja u kontekst, a to mogu samo u krevetu i moru i kako bi me golotinja na ulici stavila u (vrlo čudan) kontekst i nije higijenska, najradije bi odabrala da nosim uniformu naokolo. al kad nemam neke svoje koja mi je preostala, treba se malo snać. pokušala sam nabavit luđačku košulju, al u splitu su samo dvi i lik mi nije uspija jednu manit, šta je bezveze, jer sad se one više uopće ne koriste, nego ljude nakrcaju drogama.
**
muzika može bit ko silovanje, za razliku od teksta. ne možeš tako lako nametnit nekome da nešto čita koliko ga lako možeš ugušit muzikom, a ako ta muzika ima i riječi to je onda jednako potencijalno zlo, upakirano na praktičan i isporučiv način. uglazbiću sve šta sam ikad napisala u jedan dugi pjevani ep i prisiljavat sve buduće ljubavnike da to opetovano preslušavaju pa ćemo vidit čija majka prede vunu, a čija u utrobi ko đavolje dijete uzgaja sve veću i veću gromadu gorčine.
**
ima nešto smiješno i čudno kod vremenskih zona (primijetila sam u lobiju hotela u kojem je okačeno više satova s vremenom u kul svjetskim gradovima): u kojoj god zoni da se nalaziš, minute su svugdi na svitu iste. svima je sad i trispet, svima na zemlji, i eto, našla sam si još jednu utjehu.
**
bacila sam mamu i kseniju na brod i na povratku svratila do babe, jer mi fali i jer sam bila usamljena i tužna. malo sam se zamislila tu, mrtvu, nakratko, jer tu želim da me pokopaju, al dan je bio divan do te mjere da sam si rekla da bi uza svu beznadežnost mog života trenutno radije bila živa. nije to bila volja za životom nego onako, predah u krasnom okružju, kasnost popodneva ublažuje vrućinu, čuju se cvrčci, kukavice, daleki traktor i avion, počeli su letat ovuda, nisko. grč u grlu mi nije proša, al osjetila sam da mi curi niz obraze, ovaj put suze. avion je otiša ravno pema krušici, srušit se, ko u onom maminom snu.
**
skočila sam u more negdi između čiova i šolte jer su mi rekli ajde moš sad spori smo pa je njih otpuhalo i odnosilo sve dalje, dok sam ja pokušavala doplivat do njih, a onda sam shvatila da ih neću stić i da će se vratit po mene jer ipak sam im draga, i dok nisu došli nisam se bojala morskih pasa nego sam legla na leđa i promatrala avijone.
Nema komentara:
Objavi komentar