Rusulica

ovaj split... nema nikakvu strukturu, teče ko.. niti ko rijeka, nego potočić. brlp brlp brlp.
stola

radio pula, trešti jutarnji program dok ja kao čitam, radio tržnica, kontakt program, zovu babe čestitaju susjedi rođenje unuka, zove neki s nekog sajma da prodaje svinje, a onda ide muzički intermeco, i kaj: motorcycle emptyness. 
fil. iz b.

alo vas dvi, javija nam se na cesti neki barbica, dobar tek. a šta je, biće me niste pripoznale s kapom. – kako ne, roko, odvratila je mama. bija je to roko s pazara u kojeg mama uvik kupuje pršut i ugovara brakove za sestru i mene s njegova dva sina.


**


danas ovčice mirišu na šećer u prahu koji mu stavljam u paradižot. nebo je veliko, zalaz je kičast, lik piša u grgoljeću bonacu, maleni pas po škrapi lovi ticu veću od sebe dok mu se ljudi smiju, miris morem polivene hladne napuhane gume dolazi niotkud i šamara mi prustovske osjetilne dlačice, trajekt sa šolte je spor, mudante koje vise o brokvi predvečerno vlažne, šahisti brojni, turisti ne, mir koji donosi zima sve nadolazećiji, kao i nemir koji donosi večer.


**


povela sam dicu od prijateljice u šetnjicu po mistu. s prijom elom nisam imala problema, ona me pitala kolko imam godina i kad sam rekla trisdvi rekla je da izgledam puno mlađe, otprilike ko da imam petnajst, al odavno nisam bila s tako malim ditetom ko šta je njen brat pa nisam znala kako ga zabavit. sitila sam se da ga je tata zabavljao pokazujući mu brodove i auta pa sam i ja krenila taktikom vidi motor vidi bebu i funkcioniralo je dok nisam došla do vidi maloga dječaka kako piški u more: to ga je inspiriralo pa je reka pi i onda sam ga morala skinit i improvizirat, jednom rukom sam ga obgrlila i nagnila s obale, a drugom mu uvatila maloga pišu. to za mene, ženu bez svog diteta i bez piše nije postupak koji dolazi sam po sebi, ali srećom sam jednom studirala predškolski odgoj pa iako iz toga nisam izvukla diplomu, izvukla sam iskustvo držanja maloga piše i još i danas sam očarana povjerenjem s kojim mi je mali x u vrtiću dao da ga skinem i uhvatim mu pišu da se popiški. samo je stajao tamo u veceu u koji sam ga ugurala nadajući se da će sam znat šta da radi, ali on jedva da je znao govorit, a kamoli puno toga više, i tako je stajao i čekao i ganule su me ta njegova uvjerenost ja znam šta treba radit, da će se svijet pobrinit za njega i njegove potrebe, i spremnost da se skroz prepusti u ruke tog svijeta.


**


pogledamo li skale ili sliku skala ispred mog nebodera, primijetićemo da tih skala ima pet. al ako idemo sić il se popet uz njih, a ne varat, učinićemo šest koraka. muči me, koliko tu zapravo ima skala? jel odgovor na to podložan objektivnoj spoznaji ili ne?


**


raspravljali smo o tome zašto se argumentacija iz kvantne fizike ne može primijenit na nas i ja sam rekla da ipak postoji mogućnost da prođem kroza zid, možda i da ostanem u njemu; kasnije sam razmišljala kako bi bilo lipše ostat u stablu nego u zidu, ili se stopit s ljubavnikom, ali mi je ta pomisao bila neprivlačna, nije mi se svidila ideja da budem tako zacementirana, više mi paše da se moje čestice kreću i vriju slobodno u meni, a ne da se miješaju s tuđima (ko elektroni).

uostalom, ne mogu ostat zacementirana, ne mogu uopće stat na mistu, ni bilo koji glagol, pa tako ni bivat, jer svi se glagoli odvijaju u vremenu i tako ležim ja u jaccuziju nakon šta sam se skoncentrirala na to da sam načinjena od čestica pa uspila bez problema uzvozit uzbu do hotela i nakon šta sam se odjednom pronašla mirnom i opuštenom – niti to, nego nepostojećom, postojeći samo u kretanju tj., šta je važno, svakoj njegovoj pojedinoj točki – da ne kažem trenutku – posebno i u svima istovremeno; i nakon šta sam shvatila da ritam proizvodi zen, jer ovaj put sam zaboravila brojat koliko sam dužina preplivala, i samo sam plivala, nakon svega toga shvatila sam da ne postojim, bar ne na način na koji sam do sad mislila da postojim, i nije bilo nikakvog grča niti brige, postojao je samo skup mojih čestica od kojih je svaka u vezi i dosluhu sa svemirom svuda okolo, a to šta sam napravljena od njih me totalno tješilo i, s druge strane, totalno odvajalo od ovog tijela, jer nisu te čestice moje, i to tijelo nužno ne postoji kao zasebno nego je dio sveopće materije, dio kojeg smo mi naučili gledat izdvojenog, a goran mi je ko šta sam već spomenila nekidan sugerira da su duša i tijelo jedno pa onda ni moja duša ne postoji nego je dio sveopćeg misaono-osjećajnog zibanja svemira. samo, nisam se pomirila s tim šta su neki ljudi, većina ljudi, oko mene gadni i ja ne mogu prihvatit misao da sam s njima jedna duša i djelić istog kazana u kojem je uzbućkana materija.

možda oni i nisu skupa sa mnom, možda tu naizgled supostojimo, ali u stvari prebivamo u različitim razinama svemira i dijelovi smo različitih slojeva stvarnosti – mi svi s iste grane i svi koji se volimo smo zajedno, znam. ali šta je onda s tim velikim praskom, ako je on točan onda su sve moje čestice (nije bilo mene, al je bilo materije od koje sam sad izgrađena, bilo je bar čestica od kojih je sad izgrađena moja materija) bile zbijene s česticama gadnih ljudi na jako malo mista.
ali, malo sam zastranila. moje čestice nisu moje, niti su njihove njihove, sve čestice su dobre tj, nikakve su, samo jesu ili čak nisu, i isto tako nisu one krive šta tvore tijela prljavih debila. s dušom pak ne znam šta ću, možda je prljavi debili ni nemaju.


**

u splitu trenutno vlada ozračje da pola grada koje nije upalo na game of thrones zavidi drugoj polovici koja statira. u splitu smo, naime, svi veliki fanovi. ja sam se tila skinit gola kad sam čula da traže gole djeve, iako bi im smetala moja kratka kosa, al sestra je rekla da oni sigurno lakše nađu periku nego dugokosu curu koja se voljna skinit al izgleda da nije bila u pravu.
to nam je dominantna tema – sidiš na pivi ili šetaš gradom ili radiš na festivalu i vidiš da se neko obrija i onda ti njegov prijatelj kaže dada, on je rob, a vojin hraste je upa u vojnike. pola ljudi koje znamo su upali u seriju, a mi, mi imamo asimetričnu kosu ili smo previsoke ili smo prije početka snimanja trebali već bit na brodu ili smo jednostavno bile preline otić do tttsa ako smo se već prijavile onlajn i makar nam ljubavnici govorili da nam onda očito nije bilo dovoljno napeto, mi totalno patimo, totalno nam je krivo i totalno ćemo umirat kad budemo gledali četvrtu sezonu. a ja tješim jednu od nesuđenih statistica: mi smo ionako stvorene za glavne glumice.

**


kupala sam se tamo di se uglavnom kupaju starci i tu je bio neki mladić koji je izgledao produhovljeno, ili bar mirno i sabrano na neki meditativni način, i odma sam, naravno, pomislila da umire i da se s tim pomirija pa se uglavnom bavi uživanjem u trenutku i s oprostom upućenim svojoj sudbini gleda u more, a onda sam se sitila da svi umiremo pa smo mi se svi mi ostali učinili deplasirani.


**


ležale smo na suncu i pričale o drogama, ona je taman rekla kako misli da se dop ne može s ničim usporedit, makar ga stvarno ne bi probala, i onda sam se ja sitila kako meni po mom mišljenju i mišljenju mnogih ne triba droga, ja tamo dođem sama, možda ne skroz, ali velikim dijelom, meni uzbuđenja sama potaknu kemiju u mozgu, moj mozak generira dop i onda sam skužila zašto sam nervozna kad nema zbivanja: ja sam ovisnica. jednostavno sam đanki, po rođenju, i niko mi neće nabavljat šutove osim mene same, nažalost, i to je ono šta trebam radit iz dana u dan, svu energiju utrošit u to da si pribavim adrenalina, brzine, ljubavi, spoznaje i pobjede nad samom sobom. samo šta je ta pobjeda naprimjer pobjeda nad vlastitim tijelom koje se popelo uvis 2000 metara ili je tih 2000 metara preplivalo, a ne pobjeda nad samom potrebom da učinim nešto za mene tako ekstremno ili bar teško. oću reć, ako i tisuću puta pobijedim sebe, nikad neću pobijedit sebe i te prve pobjede će mi samo otežat ovu drugu, pobjedu koja mi zapravo treba da bi se skinila sa zbivanja, jer će tu moju ovisnost samo podražavat.


**


sitila sam se da sam odrasla i da mogu činit šta oću pa sam si za doručak isfrigala krumpire i ispekla 2 bržolice. oprala sam gomilu suđa i da se pri tom bar malo zabavim složila pijate i tave u spiralu prema fibonacciju. kasnije je on navratio i dok mi je objašnjavao razliku između četverotaktnih i dvotaktnih motora bila sam jako zadovoljna svojom usporedbom: miks zraka i goriva u potonjima miješa se, a dijelom i umiče, s ispušnim plinovima ko pročišćena s nepročišćenom krvi kod hladnokrvnih životinja.

išli smo leć i on je komenitrao da mi je opet tu ekstra kušin za grljenje i da šta će mi taj kušin ako imam njega u krevetu pored sebe, na šta sam mu ja rekla da je tu iz čisto anatomskih razloga – volim ga zagrlit da mi rame ne pada na dole ili da mi zdjelica bude optimalno razdvojena kao kod imobilizacije nakon motorističkih nesreća – i da između mene i jastuka nema ničega. nije se nasmijao, nego je ozbiljno kimnuo i pokazao mi glavom da ugasim svjetlo.