u županji je stanje izvanredno, treba 30 cm rijeka da poraste pa da se izlije i svi su uznemireni osim mene, meni je pun kurac redovnog stanja.
gomila


prvo je bilo da će se samo registrirat u matičara, požurit će radi papira, a svadba će bit dogodine da finci i amerikanci stignu uzet godišnje i karte, a mladenci i ja kao wedding coordinator rezervirat salu, dogovorit se oko suvih smokava, napravit hendmejd ukrase i dizajnirat šesne programe koji će uključivat detaljne dijagrame o tome kako se ko upozna i slično. onda je to registriranje malo nadraslo pro forma i pro iuris okvire, a ja ionako nisam mogla zamislit da se ona vjenča a da ja ne budem tamo da joj plačem pa sam otišla u zagreb.

najdraži su mi oni šta se ne iznenade kad me vide na ulici, šta me uopće nešto posebno ne pozdrave nit pitaju o splitu. za njih znam da ni ne znaju da mi je glavni residence dole, da ni ne znaju da me nije bilo više od godinu dana. onda mislim da je to zato šta mi ova sredina leži tj. šta i u ovoj sredini uspijevam izgledat suvereno, i smijuljim se u sebi jer sam ih prevarila, i osjetim ko da tu pripadam, ko da pripadam svugdi, ko da se tribam iskorijenit iz primisli o tome da se unatoč svojim generalnim sklonostima igdi idem korijenit.

često kažem: idem na aerobik, pa dosta ekipe oduševljeno komentira kako sam ja to tek par dana u gradu, a već sam si našla tjelovježbu. ali kad ćeš negdi ostat misec ili dva i kad ni ne znaš kolko ćeš negdi ostat, stvari trebaš radit odma. jedan od brojnih malih problema je šta naprimjer nemoš uć u projekte tipa bend ili predstava ili studij ili radni odnos, ako nisu jako kratki ili ako ne možeš ili ne želiš boravak prilagođavat njihovim ritmovima. ali ipak, zajebano je to i na puno većoj razini, i ja se nastojim s tim izmirit s praktične i s intimne strane.

neke stvari su općeprihvaćene i samorazumljive i jako puno, zabrinjavajuće puno ljudi ih ne propitkuje. naprimjer da se živi u jednom gradu, šta nam i sama država nameće uslugama uvjetovanim stalnim boravištem, poput liječničke skrbi koja se van boravišta provajda samo u hitnim slučajevima. još jedna od stvari koju jedan dio moje ekipe ipak masovno propituje, a drugi u širokom luku izbjegava i mislit o njoj, je ta da ima da nađeš smisao u prokreaciji - ako je smisao uopće nešto šta te muči, a mene sigurno da, velik broj njih možda i ne, ali onda je nalog jednostavno nalog, bez smisla. više ljudi mi je reklo da sad kad imaju dijete osjećaju da su nešto napravili, pa da i sutra umru, nešto su ostavili. onda se ja pitam šta sam ja ostavila, jer moja je ostavština vrlo apstraktna i teško ju je obuhvatit. al znam da je značajna i da je točno onakva kakvu bi želila ostavit i to je ok, iako nisam iskoristila puno od svojih potencijala. iako, naravno, i sam koncept ostavštine treba preispitat.

stvar s djecom je, ako ih shvatiš ko jedini i overwhelmajući životni projekt, a u neku ruku moraš da bi ispali šta je moguće više ok, je da je to pass it on princip, u kojem sve svoje nade, a u neku ruku i obveze spram samoga sebe polažeš u sljedećega, umisto da se sam uhvatiš u koštac sa stvarima. ali zar se život i ne ostvaruje u davanju drugome, pa kome god to bilo? ali, pitanje je na koji način djetetom afirmiraš sebe, a na koji (svim) ostalim stvarima. i je li jedan ispravniji od drugog?

dijete na stranu, malo sam ponosna na sebe šta se izazivam, ovaj put konkretno izmještanjem. ono mi koristi, tu se podražavam ko dinamička kategorija, dnevno dobijam masu novih perspektiva i nije mi udobno, a i bez da nam jelena kranjec kaže znamo da je udobno najgore - ono je lipo, al nije prezdravo, ko ni previše šećera, ili previše slušanja najdraže pisme s albuma.

ne kužim dakle di živim i ne znam koji mi je sljedeći korak, osim da budem tamo di je on, kad on bude negdi di se može bit,  a do tad da fristajlam, ili možda točnije: freefallam.
i onda sam došla s neke improvizirane večeri, koja se trebala sastojat od aerobika al se sastojala od dvije večere kod dva prijatelja (orgazam-kajgana i gulaš s prilogom od prosa) nakon koje smo se pridružili trećem u birtiji i neuspješno se pokušali preselit u sljedeću kad je prva zatvorila.
došla sam amo reć doma, otuširala se i ugnjezdila pod jorgan koji mi je poslala mama jer je strahovito zahladnilo i vjetar zlokobno zavija oko zgrade, a propuh i mrzlina oko mene, pod jorgan koji sam izbjegavala donit jer je konačno, jer je konačnije od privremenog boravka ako preselim i poplun koji zauzima cijelu jednu torbu, jer onda tu nisam privremeno, i onda još više ne znam di živim, ali ako sam tu makar još dva tjedna, shvatila sam da je vrijedno truda i nerazumljivih osjećaja ako se bar jedan dan u ta dva tjedna naspavam..

zaključila sam da je dobro to šta se ne mogu definirat, da je u redu ako ne znam di idem, u redu je ako ne slijedim fiksne ili naznačive trase, i da sve to znamo odavno, ali da ko to stvarno živi?
i primijetila da je to jako naporno živit.

volim biti spontana i živjeti za trenutak u trenutku.
nandi uzelac

čuješ, ako ti ne ostaneš s identiteskim problemom, ti ćeš ga izmislit. 
mama

sestru je ukočilo pa me sila na svoju biciklu da joj je odvezem doma, a ja sam njoj u ruksak uvalila stvari koje sam uzela u mislava di sam ih uskladištila prije puta, zvali su me na intervju, a slučajno sam kod njega imala neki sako, bila košulja je pak kod gorana i vesne, šporka, al opraću je sutra popodne kad se opet od bergmanovih relociram tamo, na tramvajskoj stanici stajao je oglas za šojku rugalicu prvi dio i umirilo me šta je plakat bio isti ko u londonu, samo šta je tamo bilo mockingjaw part one, ona eskort djeva čudnih obrva koju smo aca i ja povezli do milijarderovog stana kad je on iša popravljat grijanje i ukrast šampanjca rekla mi je da ličim na tu glumicu iz hunger gamesa uz sućutan, ženski stisak moje nadlaktice i riječi: take care, posli je barmen koji nam je radija aviation jeleni reka da mu ličim na bjork pa mi je bilo malo draže, vozila sam se i mislila kako sam zaboravila koliko obično klizim sa sestrinog sica i kako sam se na bajku zadnji put vozila u parizu i kako je to bilo jebeno i kako je lipo bilo vozit se s fabriziom na istom bajku, ja pijana na sicu, on pijan na pedalama, jer nije bilo za iznajmit dva kad smo se vraćali doma nakon parka u koji smo provalili nakon soareje.

sestra je nepomično ležala, a ana i ja nismo mogle nać ključ od mog bajka, vjerojatno jer ga geček još nije vratija, al ja sam od mislava slučajno ponila neki ključ koji sam donila iz splita jer je to moga bit rezervni ključ od mog bajka, i bio je, pa sam otišla vidit taj stan koji smo marina i ja ujutro našle na netu, zaključila sam da bi se opet malo tu mogla preselit jer nakon šta sam se vratila s puta ne mogu zamislit da se vraćam u split, a i računala sam da ću ako prvo nađem stan prizivnom magijom dozvat da mi se jave s festivala, tako sam i priji koja je konačno zatrudnila rekla da skloni uloške iz wca da ne prizovu mengu, to je skroz glupo al mi etnolozi nekad volimo tako, al ako i ne dobijem posao nije toliki bed makar bi ga strašno volila radit, jer aca me zvao da dođem u london radit bauštelu za njega, pogotovo ako uspijem nagovorit osamu da ga unajmi za renovaciju hotela, iako vesna kaže da je london najgori grad za bit siromašna, a jelena kaže da je embodiment of alienation, a to nije ono šta mi trenutno triba, mislim da mi triba mali šesni stan, a slike tog stana su bile divne, malo potkrovlje sa šankićem i biljem, pokazala sam ih bar desetorici ljudi tijekom dana i već je praktički bio moj jer sam uspila namolit da ga šta prije dođem vidit i dok sam dole zvonila mislila sam se: vidiš, ne znam koji je to kat, susida mi je otvorila i rekla da se popnem na treći, ostala je budna da mi ga pokaže i radosno me uvela onako u spavaćici napomenuvši kako ima dva sina koji često tulumare pa možemo svi zajedno, a ja sam unišla i to je bio neki sasvim drugi stan, a ja onako u antiklimaksu sva mokra od kiše nisam tila priznat toj ženi koliki sam idiot i kako je da bi stan bio potkrovlje očito nužno da bude u potkrovlju a ne na trećem i glumila sam da mi se stan sviđa skupa s idejom o tulumarenju s njenim sinovima pa onda opet izašla na kišu i nazvala ispravan oglas.

navečer sam pojila marinine kanelone i umisto da prevodim otišla na net opet razmotrit onaj stan s osamljenim kaučem i kalijevom peći u kojem bi mogla napisat u registraturi i naišla na neki odma u kvartu s apsurdnim fotkama usamljene wc školjke u dugom tjeskobnom hodniku i s golemim papučama pored jogija uguranog u nešto šta bi moglo bit sauna al mi je onda došlo žao, možda jer sam u ogledalu vidila odraz čovika, jer tu neko živi, te goleme papuče su njegove, a on je stvaran, možda je luđak, a možda ima neke emocije, sasvim sigurno prema mami, vjerojatno neriješen edipov kompleks i onda više nisam mogla ismijavat taj stan i ništa mi se više nije činilo radosno, čak ni priče o drugaricama koje su se sretno skućile i našle poslove i otišle za ljubavlju i nije mi se učinila radosna ni moja priča, učinilo mi se da je ni nemam.

A photo posted by Sana (@sanapb) on Nov 11, 2014 at 7:09am PST

la double exposition du regard

jel vas nekad uvati onaj osjećaj da je sve moguće, da je život živ? 
e, i za kolko vas to prođe? 
jure

ave maria gratia plena morituri te salutant.
mama


drago mi je šta imam slobodnu volju ali često se desi da ne znam šta bi s njom. ipak, nekad donesem odluku da negdi odem: na primjer na koncert, na put ili na otok i to se uvik pokaže kao najbolja primjena slobodne volje. t. me par puta podsjetija da micanjem ne mogu pobić od sebe al to sam znala, a ja sam se pitala da li izmještanjem želim dat kontekst i opravdanje unutarnjoj pogubljenosti ili se samo izmjestit dovoljno da si pomaknem perspektivu i uslijed toga možda uspijem sagledat svijet na način koji bi bija malo podnošljiviji, al svejedno, najveći mir osjetim kad se pomaknem.

danas sam ronila gola među nepomičnim jatima riba, ribe su uvik strašno mirne kad more na površini divlja, kao da se moraju pritajit, a baš tad bi mogle bit slobodnije od ljudi nego šta su za bonace. stvar se često svede na pitanje za šta neko živi, ja živim za takve trenutke, trenutke mira i uzbuđenja uslijed zbivanja, i nije mi samo lakše nego i lipše otkad to znam i sve sam pomirenija s činjenicom da živim kao šta se neki pomire sa smrću – valjda kad skuže koliko je neizbježna, šta sam ja sad valjda skužila i o životu – a šta se tiče mene i smrti, sad mi se čini da sam s njom uvik bila pomirena, makar znam da nisam.

više je se ne bojim kao nečeg šta će možda bolit il bit neprijatno, čak niti iz sentimentalnih razloga vezanih uz napuštanje voljenih i uz to šta će oni još svašta proživljavat bez mene, niti jer toliko toga još želim obavit, sad mi je svejedno, neka dođe, možda bi mi bilo malo žao jer sad znatno bolje znam kako živit, al svejedno, nek dođe, nekad kad sam jako umorna pomislim, pa šta, nek dođe odma, kad trebam rezat nokte ili jest ili se odjenut, tad pomislim, nek slobodno dođe, dosadilo je više ovo iznova i iznova, neprestano održavanje ovog tijela koje me sve više izdaje. nekad kad ležim u krevetu pred spavanje ili sjedim mirno sama pomislim: možda sad dođe, možda u sljedećem trenutku asteroid spiči u mene ili se sruši strop, i stalno nastojim da mi to bude okej, ali nalazim da se ne moram puno trudit, samo, samo me vata tuga kad vidim da je umro neko stariji pa to svi oplakuju na internetu jer je nekako dirnuo njihove živote i onda mi bude krivo da ja umrem, ne jer nisam tolko stara, ne jer sam naspram njih još mlada za umrit, a ovi su bar proživili dosta toga, nego jer su oni eto dirnuli nečije živote i bili su poznati pa računaš da su i sami kroz sve to valjda doživili nešto veliko i lipo, a meni se tad učini da nisam doživila ništa ni lipo ni veliko i postanem pretužna, makar znam da je sve to mučka propaganda.

razmišljala sam o tome kad neko nestane, zašto ga ljudi traže? zbog konvencije, ili jer ga žele u svom životu ili možda samo da se uvjere da je dobro i da onda budu mirni? ali, ako je svaki život sam za sebe i po sebi, ima li onda veze di je ko?
ili: kad bismo znali da nema zločina, kad zločin i nevolja pa čak ni smrt ne bi bili mogući, bi li onda imalo veze da tvoje odraslo dijete nestane na nekom blesavom festivalu u hrvatskoj, na drugoj strani svijeta, bi li ga onda očajnički tražio po plakaluši a5 posterima kojima nećeš postić ništa, bi li onda bio zabrinut i šta bi onda osjećao?

dok sam odlazila s otoka osjećala sam tugu posljednjeg puta kad ću odlazit odatle, recimo kad pokopamo didu ili ako se naposljetku proda ta kuća, znajući da je ovaj put možda posljednji i nastojeći bit ok s tim, kao i s mogućnošću vlastite smrti ili kao da je riječ o onoj hipotetskoj zadnjoj maminoj juhici.

ipak, ipak u meni ima toliko žara da pomislim kako bi bilo bolje ne nestat noćas, u snu, nego se vratit na otok u neko sunčano poslijepodne i proživit u njemu jedan dugi dugi dan, samo se ne mogu odlučit bi li više volila da popodne bude bonaca i plima i da se toplo sunce mirno slijeva po svemu mirnom govoreći mi da je sve u redu i da je sve blago i dobro ili da se digne meštral i po zadnji put mi pokaže da život može bit uzbudljiv pa da se kad krene neki jači nalet samo bacim u njega ko šta se inače bacam na valove i da me odnese.

kroz staklo u kojem se odražavao hodnik koji se protezao iza mene pa u daljinu gledala sam kasni sumrak. učinilo mi se da vidim put u nebo i ne samo u nebo nego u goruće nebo, u pakao, u nešto čak više mistično nego opskurno, tunel u drugu dimenziju, u nešto malo đavolje šta ima poslije smrti. osjetila sam se nemirno i dobro.

ne znam ko bi ga moga ne volit. možda oni kojima nije jasan.
mirela

ja nikad ne spavam popodne, ko bi se u jednom danu dvaput budio!
gomila



vanka masu, masu grmi, dole auti ko da plove uzvodno. sama sam i bojim se, zabarikadirala sam se u stan prema maminom naputku, nazvala me s aerodroma da me upozori da nevrime ide u našem smjeru. ja ne pamtim kad je vrime bilo ovoliko loše, ne pamtim sezonu koja je bila ovoliko mračna i kišna i ovoliko puna zlosutne grmljavine i slutim da se dešava nešto veliko i ne nužno zlo ali svakako nepovoljno po moj život ovde na zemlji. nikad nisam razmišljala kako bi zvučao udar velikog asteroida o zemlju, nisam nikad ni razmišljala o tome da bi udar imao zvuk, ali ova grmljavina zvuči mi kao da ga najavljuje.
rasplakala sam se i uzela janka u naručje, malo s njim gledala kroz prozor i tješila ga, a onda sam njega sjela na kredenac, onako gologa jer me mama smatra malo ludom pa joj šivanje njegove robice nije prioritet, a sebi natočila rakiju, sve tako pričajući s njim.


--


gledala sam navečer na tvu animiranu zemlju i kad se jedna strana okrenila u mrak, smjestila sam samu sebe u prostor, u prostor svemira, na noćnu, mračnu stranu zemlje, stranu odmaknutu od sunca koja gleda u stotine tisuća svjetlosnih godina praznine i mraka do neke druge zvijezde i to misto na kojem se upravo nalazim odjednom je bilo tako mračno, hladno i zlokobno samotno, ali osjećaj koji sam imala nije bija ružan, bija je samo lagano paničan, ali veličanstven ko i uvik.


*


koketirala sam s idejom da su nas dizajnirali alieni, skroz nas izgradili, ali onda sam se sitila evolucije i zasramila se jer isti kurac bog il alieni, zakoketirala sam s kreacionizmom.


*


muči me kako je apsolutan sluh moguć sam od sebe, bez neke referentne točke? kako je išta šta je apsolutno moguće, s obzirom da sve šta jest nešto jest samo u odnosu na nešto drugo i s obzirom da nije nešto drugo? dobro, svaki ton titra na svojoj frekvenciji koja je upravo ta frekvencija, ali ludo mi je da neko to čuje, da neko to čuje i odma intuitivno zna brzinu titranja. to mi je totalno ludo i malo sam ljubomorna na njih, ali po prvi put u životu ne zbog muzike nego zbog fizike.


*


super je kako koegzistiraju (bar) dvi predstave: ona na stejđu i ona u kojoj ti promatraš publiku. jesu li oni glumci, ako ne znaju da jesu i ako su to nehotice? makar oni to i nisu nehotice jer se hotimice srede i dođu tu da ih se gleda.


*


doktor mi je preporučio hodanje pa ona popodneva kad, nakon šta se izvučem iz kreveta, uspijem skupit snagu da još nerazbuđena odem do grada, pronalazim puste ulice sjeverno od centra i onda se  raspaljenog post rocka ili radničkih budnica u ušima povlačim tuda u slow motionu kao nadrogirana, iako više niko ne koristi tu riječ. tu auti moraju zaobilazit pase koji, nonšalantni, leže nasred ulice, a dole u centru ja zaobilazim turiste pa mi je ovde draže iako je donekle zabavno prolazit kraj uličnih pjevača koji se nijemo upinju i sve je spot za ono šta mi je u ušima.


*


onaj osjećaj kad ti je neugodno zbog nekoga jer znaš da je njemu neugodno, pa se praviš da ne vidiš to zbog čega mu je neugodno makar tebi to uopće ne smeta, makar u tvojim očima to nije razlog za nečiju diskvalifikaciju iz kul ekipe, e pa tako je meni kad posjetim nekoga u bolnici, a taj neko je slab, ali se pravi da je dobro, malo mu je neugodno šta ga vidiš u haljama kroz koje proviruje neobrijan, mršav, nepočešljan, nenašminkan, žućkast, proziran i slab.
danas sam bila u bolnicu posjetit prijatelja koji uopće nije bio apologetičan, bio je bolestan i to je bilo okej.
i onda sam skužila da mi je ta opcija, makar socijalno lakša, tužnija.
koliko god mi bilo lipo vidit da se neko junački nosi sa svojim stanjem, masu mi je teško vidit da se neko sa svojim stanjem pomirio.


*


često me kad kupujem čips i slična sranja na blagajni sram šta ovi iza mene misle o mom odabiru namirnica, ali nikad me nije mučilo šta o tome misle blagajnici. a danas sam, jer blagajnik u bili se smiješio, pomislila kako je prodavačima sigurno kul, ako nisu preizmoždeni i preizjedeni da bi uopće mogli za išta marit, kad primijete da neko kupuje iste namirnice koje su i njima omiljene. bilo mi je simpatično kako oni imaju taj višak informacija o meni, koji ja nemam o njima: mi volimo iste opskurne kekse, i onda mi je bilo ludo drago zbog njih.


*


onaj trenutak kad su na križanju svjetla iz svih smjerova crvena ovih dana je jako dug, a ja stojim i
pitam se, kad već imam tako osjetljivo srce, trebam li si ga sama opetovano slamat time šta ga challengam ili bi možda bilo zdravije da ga pazim. nisam sigurna trebam li nužno bit jaka ako ne mogu, zato šta mislim da su slabići pičkice, a ja ne želim bit pičkica iako nemam problema s prihvaćanjem drugih pičkica; imam problema samo s pizdama. jednako me brine i promjena, ona osvježava, a promjena perspektive je nešto najzdravije šta ima, ali promjena samo radi toga da se ne uljuljkam i ne opustim previše, promjena koja je više-manje svrha samoj sebi, jel mi ona baš nužna?
ali otkrila sam nešto: poanta je gibat se sinhronizirano s fizikalnim kretanjima svemira, a po potrebi u otporu spram socijalnih, i to onih zlih ili onih koja iz ovih ili onih razloga glumataju.


*


uvik mi se činilo totalno random kako kad se rodi dite kažu tri podatka: spol, dužinu i težinu. nekako, kad ikad pričaš o nekom, kažeš kakav je, kažeš kakav joj je smješak, je li draga, je li zločest, je li zabavna, šta voli i jel mu kosa paperjasta i uvik zamršena ko da se tek probudija,...
koga zanima koliko je neko težak il visok osim njegovog trenera, krojača i anesteziologa? i pogotovo, koga zanima znat samo to o nekome?
dugo sam mislila da se o bebi jednostavno još nema šta drugo reć iako mi je i tad bilo čudno: zašto mi govore koliko je teška, zasto nisu samo rekli: rodila se!, ali sad se mislim: mogli su reć ko ju je dočekao, mogli su pričat o njenoj kosi i opisat joj krik, mogli su pričat kako miriše na mlijeko i livadu. mogli su reć danas sam s naporom i srećom iz sebe istisnula živu i zdravu bebu koju sam sama izgradila, bila je dio mene, ali više nije, iako ne želim da je ikad od mene maknu. ili napisat, rodila je i zbog hormona je u depresiji: donesite ručkove i – želi li neko možda posudit maloga?


*


prijatelj mi sporadično pošalje neku vijest koja uključuje tedeschijevu ženu (koju definiram odnosno – u odnosu na tedeschija – jer je tako definiraju svi i jer je ona u ovoj priči, a i inače, važna jer je tedeschijeva žena) i pjevača suedea (za kojeg nemam pojma kako se zove iako sam razmjerno veliki fan) kojeg joj je muž doveo na rođendan da joj piva pa se poteže pitanje jel se on prodao i ljubomora spram tedeschijeve žene i činjenica kako svijet nije pošten i kako se svakoga može kupit. i kako je tedeshijeva žena u kurcu, a i sam tedeschi, jer da ja imam love za dovest si suede da mi sviraju na rođendanu, zvala bi sve fanove da uđu i poslušaju. to je ko kad si neko vrhunsku sliku drži doma i nikad je ne posudi nekoj izložbi ni ništa, jer ga vjerojatno pali to da je samo on vidi jer se onda osjeća posebno. jako često se pitam koliko ta ekipa ima osviješten svoj pololožaj u svim njegovim delikatnim aspektima, ali mislim da oni stvarno i istinski ne vide da nisu nimalo posebni, da su samo bogati, a da te lova ne može učinit posebnim, možda kul u očima ekipe koju nisi znala impresionirat sama nego ti je tedeschi morao dovest fakin suede na rođendan. ili nije, nema veze, možda imaš iskrene prijatelje i kul si im sama po sebi i misle da si posebna sama po sebi, ali ipak sigurno misle da si svojom posebnošću uvatila tedeschija koji ti na rođendan dovede suede da ti sviraju i sigurno misle da to ne može svaka i da si zato posebna.
ali u konačnici nisi posebna, samo si bogata. da, svako je poseban bla. ali ti nisi posebna.
i danas sam shvatila šta me tu u stvari smeta: to šta suede uopće imaju tolikog fana u nekome poput tedeschijeve žene.
jer šta to onda govori o suedeu i šta to onda govori o meni?


--


masu ljudi je ludo,
ali neki su to na neki agresivni način.
neki koji su uz svoje ludilo, ili možda zbog njega, masu inteligentni postave se iznad tebe, ili jer žele tobom manipulirat, prevarit te ili iz čistog užitka;
neki u svojoj superiornosti s tobom ne žele imat ni posla;
nekima je ludilo potpuno nevino, uronjeni su u njega do te mjere, ili su jednostavno dovoljno dragi i nevini, da ga uopće ne komuniciraju na van agresivno, da ga uopće svjesno ne komuniciraju na van;
a s nekima ti se ludilo poklopi makar ti na prvu izgledaju ludi na način različit od tebe i čini ti se da se nikad nećete skužit, ali nekad se desi da vam nešto izvanjsko malo istjuna frekvenciju pa skužite da ste s iste grane;
s nekima si se tjunao jako dugo pa iako niste od iste sorte ludila, s vremenom ste dušu istrenirali da prima frekvencije onoga drugoga pa se kužite i uživate u harmoniji koja nastaje kad ste skupa;
s nekima se skužiš odma, i sve je jako lako od početka, lako i jednostavno, a uzbudljivo, i osjećaš se nepobjedivo i nije te briga šta se dešava metar dalje
i sve se okolo može odvijat, čak se i treba odvijat, da bi vi mogli, svaki za sebe, primijetit da vas nije briga šta se okolo dešava
i osjećate se nepobjedivo i kao da stojite u ravnotežnoj točki svemira u kojem ne postoje ni vrijeme ni prostor
i onda taj trenutak koji provedete jedno pored drugoga, ma koliko kratak bio, traje zauvijek i ne traje jer trajanje ne postoji
i taj trenutak bude jedan od najdužih trenutaka u tvom životu
makar ne bude ništa jer kad vrijeme ne postoji nema ni glagola
i kad prostor ne postoji nema ni priložne oznake mjesta
nema ničega osim vas koji u tom trenutku niste baš sasvim materijalni
i vašeg ludila.

u bolnici

gospođa iz kreveta do pričala je na mobitel glasno i neprekidno pa sam si raspaljivala lejdigagu da je ne čujem, kao da nije bila dovoljna prisilna blizina stranog tijela i njegovo mačje sinegdohalno provirivanje ispod pokrivača i rastezanje na suncu, njegovo kašljanje i noćni zvukovi; bilo je toliko nametljivo da sam se morala primirit smišljanjem osvete koja se kod mene uvik najradije sastoji od raspirivanja nečije malograđanštine i prokazivanja nečije niskosti nakon šta ga pustim da se dovoljno dugo kupa u provokaciji koja mu nikad ne smije bit uperena izravno; mislila sam u suučesništvu sa svojim gej prijateljem i povjerenikom kad mi dođe u posjet vodit duge i iscrpne razgovore o našim raznoraznim ljubavnim i seksualnim događajima i nagnućima.

nisam tila da u krevetu do leži ta nepoznata žena kojoj je "muž postavio dijagnozu" i koja gleda danijelu na tvu, priča mi o dijagnozama drugih pacijentica i zatvara vrata na hodnik, šta ja inače uvik volim radi istjecanja energije iz sobe, ali sad mi smeta da mene i sebe zajedno odijeli od ostatka svita. tila sam da tu bude mama koja je draga i kul i brižna i zabavna ali sam se onda sitila da bi to značilo da mora operirat kičmu ili mozak pa mi je bilo drago šta je doma, na sigurnom.

gospođa iz kreveta do našla si je priju na odjelu. ova je često posjeti pa njihov povjerljivi mrmur na momente pređe u tečan njemački – gospođa je povratnica gastarbajterica. i onda me, kao i uvik prije, začudi: kako neko ko tako malo zna, ko zna tako malo da ozbiljno razmatra dijagnozu koju joj je postavio muž, neko ko gleda tv, a iako se operacije kičme boji, to nije iz razloga šta je blizu moždina, kako neko s pogledom koji se ne širi nikud, kako to da tako tečno govori njemački. ono šta me tu obori je nonšalancija s kojom to radi.



*



gospođa u krevetu do žali se meni i osoblju šta ovi nemaju nejmtegove, opsjednuta je tom idejom jer se ne snalazi u uvjetima u kojima ima i muških sestara pa ne znaš ko je doktor, a ko medicinski tehničar, a nezamislivo joj je, u njenoj opsjednutosti hijerarhijom, da propusti oslovit doktora s maksimalnom dodvornošću. nakon šta joj je medicinski brat rekao da bolnica nema para za pločice s imenom, da si je i kutu kupio sam, ona je meni ispod glasa prosiktala onim bapskim buržujskim ignorantskim tonom: samo se žale. osim gospođom, ja sam opsjednuta i hranom: kad su nam u čorbi poslužili stidljive komadiće svinje, pitala sam se kolika je šansa da je to ljudsko meso s medicinskog otpada, radi racionaliziranja.


pitala sam se čemu toliko redundantnog tuširanja te noć prije te na dan operacije, al onda sam primijetila da se pod tušem lipo isplakat šta sam uostalom odavno znala i zaključila da nisu ni oni ludi. kad me ljudi pitaju kako je, kažem da je ko na ekskurziji, samo su svi bolesni. al ne nužno bolesno onemoćali, onemoćali su samo ovi posli operacije al ti ko da su se potukli pa zato imaju mrežice po glavama, a oni šta teturaju po hodniku s fizioterapeutom pored sebe ko da su samo malo više popili. većina je naizgled zdrava pa se ide po sobama i ćakula, a o raku na mozgu priča sa zgužvanom maramicom u ruci, al bez patetike, kao da si se s tim već pomirila, ljudi potresenije izgledaju nakon šta ih unakazi frizer – a ovde za kosu koju treba maknit nikoga nije briga, obrijaće im pola glave, pa šta. nikoga osim gospođu u krevetu do koja se neposredno pred dolazak u bolnicu dotjerala obojavši kosu pa je ostavljala tragove po lancunu u koje sam gledala dok sam jela i koje su i sestre isto zamijenile za krv – a o rodbini koja je u većoj panici od tebe priča se kao o roditeljima koji paničare prije velikog testa pa ti nabijaju paniku, dok su pravi roditelji sestre koje nikad nemaju dovoljno vremena za tebe, stroge, blage i opsjednute dezinficiranjem noćnih ormarića tri puta dnevno i popravljanjem deka prije nego se ovuda prošeće patrijarh u viziti.

pieta, foto goga

sana, ivi: koliko bi moga koštat jedan trimer?
neki: šta, trip?
iva: pa pola je 35 kuna.
neki: šta, jel ozbiljno pitala za trip?
iva: daa.
neki: nemam ih više.
'04.




ako ništa ne može putovat brže od svjetlosti, kako bi onda teleportacija bila moguća? osim toga, mislim da tim konzervativnim metodama nemoš teleportirat dušu. jedino rješenje bi bile neke crvotočine, samo kad bi bar mogla smislit kako stvorit jednu baš tu kraj mene i jednu kraj njega. stvar je u svijanju prostora i vremena, za šta mi je potrebna ili neka ogromna masa ili neka ogromna akceleracija. mislim kako ću ovo drugo lakše nabavit, i eto mi je opet, akceleracije.


*


ivo mi je priča o nekom liku koji se osjeća kao vuk, koji tvrdi da je vuk i onda mi se to učinilo dosta slično, analogno onome kad se neko osjeća kao drugi rod od uobičajenog za dotični spol, kao transrodna ili nerodna osoba. i onda mi je palo na pamet da to možda ima veze s reinkarnacijom gone wrong, pri kojoj se nije do kraja izbrisala svijest pri prelasku u drugo tijelo pa ti je ostala svijest vuka a ušao si u tijelo čovjeka ili svijest muškarca a ušao si u žensko tijelo. totalno je moguće, i sad mi se, uz problem konstante broja duša pri reinkarnaciji, nameće i problem mijenjanja roda i vrste pri reinkarnaciji. naglašavam da ako neko oće bit vuk ili muško ili žensko ili nijedno, da je to po meni sve okej i da ih trebamo pustit da to i budu, samo silovatelje, ubojice, kapitaliste i sve one koji zlorabe položaj moći, njih treba sredit. a i ta reinkarnacija me više muči ovako teorijski, nije da bi mi nešto intimno značila činjenica da se reinkarniram, sve dok, kako je to lipo reka ivo, a ja se s njim skroz slažem, moja svijest postoji samo ovde u meni.
iz: ontološka anakronija; quantum suicide


*


kad točno možeš govorit u množini, i možeš li ikad? naprimjer kad si udana ili trudna onda govoriš u množini, ali možeš li ti zbilja govorit za svoje dijete ili imaš neke najbolje prijatelje pa možeš govorit i za njih. jel to čudno? jel to privilegija? kako ti se onda promijeni identitet?
ja sam već i zaboravila kako zvučim umnožena.
iz: metatijelo


*


kad u filmovima neko nekog otme il mu ukrade mobitel radi nekih poslovnih, ljubavnih ili drugih poremećenih spletki, pa zove recimo muž od otete, otmičar se ne javi. i mislim se ja kako li je glup, moga je jednostavno prekinit poziv i sve bi bilo manje sumnjivo. ovako samo zvoni, zvoni, i u tome uvik ima nešto prijeteće: osobe s druge strane nema. nije moguće da smo joj tolko mali faktor da nas može totalno ignorirat. nešto joj se dogodilo. a kad nam prekinu poziv, onda prvo prorade naše vlastite nesigurnosti: ne želi sa mnom pričat. ljuta je. uvrijedila se. više me ne voli., i u toj dramatičnosti osobne drame ublaže se strah i pomisao da s drugom osobom nešto nije u redu.
kad bi redatelji imali pojma.


*


ispuvala sam nos i zaokrenula iza kantuna di stoji kontejner. tamo je kopa neki čiča. stisnila sam slinavu maramicu u šaci i krenila dalje. nisam mogla bacit škovacu na njegovo radno misto, to bi možda shvatija ko stejtment da mu je radno misto smeće.


*


ovi dani su dani od vjenčanja i onda sam pojačano krenila razmišljat o prosidbi.
ako gledamo vezu s klasičnom binarnom rodnom (ras)podjelom po kojoj su uloge muškarca i žene jasne - to može bit veza muškarca i žene ili gej para u kojem je jasno ko je tu muško - i ako gledamo po tradiciji, tu muškarac zaprosi ženu i od nje se najčešće očekuje da odgovori odma. očekivalo se to ili ne, ona najčešće i odgovori odma, šta je često znak ili da je odgovor već imala spreman, šta bi značilo da je o toj opciji već razmišljala, ili da je uslijed uzbuđenja trenutka i usađene želje za brakom automatski pristala i da nije dobro razmislila.

ako je ona imala spreman odgovor, to samo po sebi nije problem, kao ni to da su i ona i on prethodno razmišljali o opciji braka,
ali, u trenutku u kojem se on odluči vjenčavat s njom, on je može zaprosit, a od trenutka kad ona odluči da se želi vjenčavat s njim, ona mora šutit i čekat, čekat da on pita.

ali ona, ona se uslijed tog razmišljanja možda odlučila da se ne želi vjenčavat za njega. i šta onda da napravi? po tradiciji, srećom, i on i ona imaju pravo prekinit vezu.

ali ono šta sam ovime tila reć, tila sam reć da normalno da žena stalno bjesomučno razmišlja, jer mora spremna i odlučena dočekat njegovu prosidbu. i onda smo mi kao opsjednute vjenčanjima.


*


pitam se na kojoj visini prestaje državna granica. ako prestaje skupa s atmosferom, šta mi je jedina logična pretpostavka, gubi li se onda postepeno, kao i atmosfera, malo po malo nestajući u svemiru? ili državi granica nema, nego se prostire beskonačno u svemir, šireći se tako sve više i više šta se više konture države udaljuju od zemlje, sve dok ne udare u neku drugu planetu, ili u granice neke druge države s neke druge planete koje se isto protežu gore u svemir prema nama. i onda je pitanje ko je bio brži i ko je bliži i ko je veći i ko je jači i valjda onda taj ima pravo na taj dio svemira.
iz: međuplanetarna laprdanja




milena.

nemam ništa protiv poganih žena, to nek ovdje ostane zapisano. 
"jebao sam sinoć poganu ženu." to zvuči dobro.
ivo h.

u čekaonici neurološkog odjela na dan svetoga duje baba šta sjedi prekoputa mene nazvala je priju da je pita oće ić na "svetu misu jutros, ili popodne." "nemoj mi se javljat na telefon kućni", dodala je, "jer su ga dica razbila. javi mi se na mobić."



*


oni katolici... kažu dok nas smrt ne rastavi i kad ih rastavi, preudaju se.
i kako bi to točno bilo kompatibilno s idejom nebeskog kraljevstva u kojem svi blaženici uskrsnu i trčkaraju vječno sretni po njegovim livadama di bijela djeca jašu lavove biljojede? ko im je onda tu partner? jel se važi prvi ili zadnji muž? ili je na oblaku dopuštena poligamija, i to ne samo poligamija, nego neka umrežena kombinacija u kojoj neko ima tri muža od kojih svaki u isto vrijeme ima još pokoju ženu...
zato, ako nećemo odpočetka i uvik zauvik bit s jednim partnerom, onda svakako treba odustat od tih suludih ideja o kraljevstvu nebeskom.



*


na gospu, dok smo pili u sinju, prija je spomenila kako se ispovidila. pitala sam je, jer uvik su me zanimali procesi u vjernicima, je li rekla popu za grešni seks i jel se u tom trenutku iskreno pokajala. muči me: kako je, ontološki gledano, moguće ispovidit grijeh za koji znaš da ćeš ga ponovit? zar nije istina da, ako se vjernik u trenutku ispovjedi ne pokaje, ispovjedi ni nema, da je to njen ključni sastojak i njen preduvjet. da bi se aktivirale moći ispovijedi, moraš bar u tom trenutku iskreno vjerovat da više nećeš ponovit grijeh, da ga više ne želiš ponovit. tako ja gledam na to pa me mučilo: je li obećala da neće više i je li to stvarno mislila, jer ako nije, ispovijest se ne važi, a ako je, kako je to mogla obećat?

ona je rekla da po njoj predbračni seks nije grijeh pa da ga nije ni spomenila.

iz: ontološke anakronije


*


meni se neugodno žalovat. žalovanje se radi po pravilu, imaš točno određenu stvar koju moraš reć pa kad ti je stvarno jako jako jako žao, malo je lakše reć, ali generalno, kad imaš tu točno određenu stvar koju moraš izreć, ona ti zvuči čudno i izmišljeno. ti si u tom trenutku glumac koji izgovara naučeni tekst nepoznatog umjetnika, a situacija je puna nečije iskrene tuge i kako da ti pored nje budeš glumac? svjesna tog odmaka, ne možeš izgovorit riječi a da pri tom nisi svjesna da ih izgovaraš. malo mi je zamislivije reć žao mi je nego moja sućut jer ja nikad ne bi rekla nešto poput moja sućut a masu sam puta rekla da mi je žao, jer mi je masu puta bilo žao kad bi nešto usrala, ali sad, sad kad to baš treba reć, prvo ga zamislim u glavi, a onda ga ne mogu prevalit preko usta jer si zvučim lažno makar mi je stvarno žao.

onda nekad ni ne kažem, toliko mi je neugodno.

možda samo trebam vježbat. možda trebam po stanislavskom.

al nisu ljudi glupi pa da od mene misle da sam zlobna ili kamenog srca. pa znaju da mi je žao.


*

prolazila sam ex kvartom u ex gradu, kraj crkve čije sam vjenčanice, zastave i harmonikaše nekoć gledala s balkona, i vidila sam na fasadi zastave sa slavnim don boscom čije sam ime prema nečijoj sugestiji pokušala upisat kao password kad sam se ono pokušavala spojit na crkvin vajrles kojeg su, skroz neprikladno, zaštitili. pisalo je sveti bosco i imao je aureolu i onda sam razmišljala kako je pogrešno nekog proglasit svetim jer kako ti moš znat jel neko svet, moš samo pretpostavit ili mu virovat na rič ako ti sam kaže, jer jedino čovik sam zna jel svet ili nije.

*


ne kasnije od dva sata prije treninga stojim na balkonu i udišem mirise susidinih domaćih ručkova. gusto i debelo popodnevno sunce lije se po crkvenom betonu. onda uniđem u kužinicu i ubacim torteline u vodu.

semiotika slike

jako bi tija da smo svi dobro. zapravo, dobro smo, 
al u ovom trenutku bi jako htio da nisam baš takav melanholik kakav jesam.
stola



tila sam mu poslat neku našu sliku, ali čim sam otvorila album, rasplakala sam se. nije da me rasplaka pogled na njega, jer on mi je stalno na desktopu, nego sam otvorila sliku koju sam slikala u makarskoj na onom suludom poluotoku s katancima. rasplakalo me to šta sam mu bila rekla da se makne sa slike.

i ta slika na kojoj se on već krenija micat, pomalo nesiguran oko toga je li već izaša iz kadra, jako me rastužuje i tako mi je glupo šta sam mu rekla da se makne. jer ne želim nikad da se makne od mene, ne želim mu nikad reć da se makne od nekud di mu je lipo i di želi bit ili di jednostavno je, pogotovo kad je to pored mene, a ne negdi po južnim morima. to je sitnica i to uobičajena, zamolit nekoga da se makne iz kadra, i on mi to sigurno nije zamjerija, ali to je u stvari nepošteno, poremetit nečije mirno bivanje svojom glupom agresijom, pogotovo jer ja ne slikam svoju umjetničku viziju nego nastojim dokumentirat sreću.

osjećam, dok gledam tu sliku, kao da sam iščupala cvijet, i pomisao da se on, na tih pola minute koliko mi je trebalo da to uslikam, možda i nesvjesno osjetija ko višak, makar to bilo na glupoj slici s kičastim katancima koja na kraju i nije ispala dobro jer sam stavila prst priko objektiva, mi je grozna. a samo sam tila negdi objavit onaj katanac od bicikle, jer je bija smišan, i znala sam da njemu ne bi bilo drago da bude na toj slici.

*


gledala sam sliku koju sam slikala na putu za barba antin sprovod. slika je opet loša jer ja ne znam držat smartfon dok slikajem i prstom prekrijem kantun objektiva. zaostala sam iza dide, uje i mame i onda ih uslikala, više zbog filmičnosti trenutka i jer sam primijetila da su se rasporedili u lipu kompoziciju skupa s donjim selom, nego šta je bija moment za zabilježit.

a sad kad je gledam, slika ko da se dere: ovo je zadnji put da ih vidiš u ovom sastavu kako idu pokopat člana obitelji.

to možda i nije istina jer nikad ne znaš, ali vrlo vjerojatno će sljedeći sprovod bit didin i zato kad gledam ovu sliku, na njoj ga vidim istovremeno natprosječno živog i nestajućeg. i opet sam se rasplakala.


*




izvan kadra.

ukratko, nema metafizike. kao i inače, sve je fizika, ovdje doduše kemija.
pavlić

kad joj oduševljeno krenem pričat o nekom novom mladiću i o razmjerima našeg uzajamnog kuženja, marina mi kaže da ja uvik za svakog kažem da se s njim kužim ko s nikim do sad. teško mi je to bilo povirovat jer mi je uvik bilo očito da se s nikim prije nisam kužila koliko s aktualnim mladićem, i pobogu, da sam se s prethodnim ovoliko kužila ništa ne bi ni pošlo po zlu, ne bi jednostavno moglo.

al onda i to propadne, a ja sam pomalo i sama osvijestila da to uvik govorim pa joj sad i prešutim. ali s njim se skroz kužim ko s nikim do sad.


*


bila sam u banci pa su me usput pitali oćul uplatit osiguranje protiv nezgode samo pedeset kuna godinu dana, a doba je nezgoda, pa se mislim, pa što da ne, mama bi rekla da sam sklona nezgodama i što da ne, a možda i slomim nogu ako se ikad opet dovatim stijene ili padnem s bajka.
i ispunimo mi to sve, nisam ni pitala za uvjete i premiju jer neš ti pedeset kuna, daj šta daš, i dade ona meni papire i vidim da sam osigurana u slučaju smrti uslijed nezgode, smrti zbog prometne nezgode, i iznenadne smrti od bolesti.
to me malo šokiralo jer sam misla da sam se osigurala od nezgode, a smrt teško da je baš nezgoda – iako on kad smo u smrtnoj opasnosti kaže "ups" – i jer ne planiram umrit u sljedećih godinu dana uopće pa ni uslijed iti jedne od navedenih okolnosti. uz to sam kao korisnik osiguranja navedena isto ja, znači ako umrem uslijed nekih okolnosti, dobijem pare, ali kako ih mogu dobit ako sam umrla? to je kao ono u unu kad je dome osvojivši partiju bacanjem zadnje karte, koja je slučajno glasila +4, tila da katarina nakon toga peška 4, jer će katarini onda finalni score bit nepovoljniji, i da oni tako uvik igraju, al ja sam rekla da je njenim bacanjem karte gotova partija, gotovo, nema tu niko više ništa peškat, isto tako ne mogu ja tu peškat te pare kad me NEMA.

mala su mi utjeha te imaginarne pare, u stvari nikakva, baš nikakva, a još me i uznemiruju jer mi postojanje tog ugovora, postojanje same te činjenice da sam se osigurala, smrt čini opipljivijom.

uostalom, još prije sam rekla da ne razumim ta životna osiguranja: moš li ti meni onda osigurat da ne umrem u ugovornom razdoblju i ako ne, kako se moš zvat životno osiguranje. zašto se ne zoveš smrtno?


*


pitam se ko je to odlučija koji će parfem stavit u bocu s plinom, ko je ima tu čast i ko je bija tako genijalan da odluči namirisat ga po tartufima? možda je razmišljao: oni koji nemaju osoblje da za njih petlja oko špahera ionako nemaju pojma kako tartufi mirišu pa amo ih malo ka zajebavat pa jednom kad dođu u dodir s njima da kažu: phjuu, ovo smrdi na plin!


*


ko šta sam prije ljude žalila i s njima suosjećala zamišljajući da mi je to npr. majka, primijetla sam da sad to radim zamišljajuć da mi je neko sin. neki lik s koletićem i očalama, ćelav pobogu i zato stvarno prestar da mi bude sin: meni ga je došlo milo i žao ne jer je to nečiji roditelj pa je isto tako mogao bit i moj pa ga po toj osnovi volim i neću zajebavat i sprdat se s njim, i možda je moja mama mogla radit ovde ko čistačica pa ću ostavit čisto iza sebe jer i čistačica je nečija mama, nego jer bi on moga bit moj sin i volila bi ga bez obzira na sve. osim šta on to, dakako, ne bi moga bit. taj shift mi govori o nečemu, ne o tome da bi tila dite nego da se nešto prominilo. možda moj poremećaj.


*


ko je dao ime otoku, otočani ili ljudi s kopna? šta ako imena koja su mu dali nisu bila isto ime i onda su godinama, desetljećima, dok se nisu sreli, koristili svaki svoj naziv? ta me pomisao mučila, jer različito ime znači da je taj otok za jedne bio jedno, a za druge drugo, i iako je malo uznemirujuće uzbuđujuća pomisao da je otok mogao postojat na dva različita načina istovremeno, šta je tu bilo točnije i, jednom kad su ljudi s otoka doplovili na kopno, ili ljudi s kopna na otok, i kad su otpočeli komunikaciju, čiji je naziv za otok prihvaćen od druge strane i čija je definicija otoka time prihvaćena, otočka ili kopnena?

gledali smo dole s biokova, ja sam se sve to pitala na glas, a on me jednopotezno poklopija rekavši da su ljudi s kopna naselili otok. ali ovo o čemu ja govorim je mitska situacija, pobogu!

iz: schrödingerov otok; zavičajna imena: ime


*


više ne zamišljam kako umirem mlada, a prijatelji i voljeni mi se redaju pored samrtne postelje i svi plačemo ganuti i tužni, nego zamišljam da ću bit jako stara i umrit kraj njega. po tome vidim da sam intimno sigurna da je on moj muškarac.


*


odlučila sam glasat za drugi bend bez da poslušam ostale jer imaju debelog basistu a ako postanu popularni veće su šanse da će on jebat. osim toga prašili su rokiju i nisu nastojali bit ni točni ni čisti ni savršeni.


*


promatrala sam nekog splitskog šjora i shvatila da uopće ne znam kako se od dječaka postaje šjor. vjerojatno preko momka i muškarca, al taj skok do šjora skroz mi je nepojmljiv, šjor je tako (zaokružen, stamen i strastveno stoičan) distinktivan, da mi se čini da mora da se, iako nikad nisam vidila malog šjora, da mora da se šjorom rađa, a ne postaje.

*


bilo mi je dosta plakanja, fibre i usamljenosti pa sam se nako u pidžami zaletila do dućana, kupila si skupo pivo i sastojke za pizzu koju sam odlučila ispeć sebi, za promjenu samoj sebi.
raspalila sam plejlistu iz 2001ve i pivala na sav glas.
nisam znala mogu li me susidi čut: do maloprije sam ridala, šta samo po sebi nije bed, al ovako u kombinaciji će ispast da sam makla.

posli sam skužila da sam pidžamu obukla naopako i da sam zaboravila pripolovit recept za tijesto.


*


znala sam da je dide nakratko svratija dok sam spavala, pričekat da ga skupi rodica, a kad sam se probudila nisam ništa posumnjala. navečer je mama došla s posla, pozvala me u svoju sobu i pokazala mi kulu od kutija s posuđem i priborom: dida ju je bija nazva i reka da je tu nešto privremeno uskladištija.

reka joj je da je to sve dobija jeftino. mi smo se pomalo histerično smijale. dida je malo i razmjestija kantunaliće po njezinoj sobi da nađe mista za sve to i uredno je sve složija, šta je dalo naslutit da je prostor klejman na duži period. uskoro smo doznale da je didu putem iz bolnice na ulici zaustavija neki emir milijarder koji mu je jako jeftino ponudija sve to, dva seta gratis. nije tija odat iznos, a mene je jako razveselila slika nepoznatog muškarca, emira milijardera, kako se, pomažući didi da unese te teče u sobu do, prešetava iza mojih vrata dok spavam lešana i gola.

sestra, rodica i ja dobile smo po komplet teča u miraz. ja sam svoj prvo misla prodat jer mi teče ne tribaju al mi keša triba plus to bi lipo zaokružilo apsurdnost cilog pothvata, ali sam ga ipak darovala prijateljima za zajednički život. nože sam misla ostavit sebi, ali su se toliko svidili mislavu da ih je pokuša otkupit od mene pa sam mu ih na kraju dala, jer štaš od njega. on je uslijed potpuno nevezanih okolnosti jednim od tih noževa malo kasnije pokuša provalit u našu poštu da otud izvadi ključ pa se opet mislim: jadni moji susidi. jadna ja, jadni svi mi!


*


reka mi je da mu je u doba kad je masu trenira srce u mirovanju kucalo četrdesetak puta u minuti. srce bi mu popizdilo da se nije prilagodilo, valjda, jer on je satima trča po planini i svašta radija i onda umisto da mu stalno kuca stopedeset, s vrimenom se naviklo na te napore pa je pumpalo jače i manje. rekla sam da mu je onda mirovanje bilo neprirodno, presporo, ko da je neki jogi, jer srce mu se bit će naviklo na stanje kretanja. a on je reka: da, kao da je postalo ovisno o nekom događanju.
a ja cilo vrime lipo govorim da je akceleracija definicija zbivanja.

foto sina

ja znam da sviram gitaru
samo sa svojim bendom
vlada



to šta lik miša više različitih ritmova ima smisla jer se isto tako sve tebi miša u glavi i pokušavaš nać dominantni beat da se ne izgubiš, da se ne rascijepiš na 40 strana, plus možda uopće ne treba nać dominantni, možda je to zapadnjačka laž, pa ih pokušavaš istovremeno pratit sve, paralelno, i to bude donekle neprirodno, ako prirodno postoji, neintuitivno, ali izvedivo, iako preteško na duge staze i ne pomogne ti da se uzemljiš i onda se opet koncentriraš na jedan i uvatiš za njega pa na tren znaš u kojem obliku postojiš pa ti to malo smiri paniku u glavi i prepustiš se filingu da si u nekom andrgraund klubu u njujorku pa ti na tren bude bolje.


*


srela sam stolinog mlađeg brata i bilo mi je milo dvojako, i zbog njega samog, koji je mio, i jer u njemu uvik vidim stolu i onda sam pomislila: da nije stole ja sad ne bi bila tu di jesam, ni po pitanju ekipe ni inače.
i baš zato šta su na prvu tako slični, on je sličniji svakom drugom na svitu nego svom bratu, jer ako su tako slični, potrebno mi je stavit cili svit između njih da bi stolu zadržala kao posebnu ličnost.

kao sa sestrama blagaić, činjenica je da onima koji ih ne znaju, sestre i braća masu liče, a onima koji ih znaju, ne liče skoro nimalo.


*

koliko je nekom stalo do tebe vidiš i po tome koliko dugo drži pritisnuto zvono na portafonu.

*

mirela je rekla da je popodne malo spavala, malo, od 3 do 7, a imala je planove za sebe. upitala sam je koje planove, misleći da je planirala pisat dnevnik, izdepilirat se, pročitat poglavlje self helpa ili radit trbušnjake. odgovorila mi je da je planirala jest voće i povrće.

*


gledale smo izlog u kojem su bile neke slušalice koje je dizajnira, ili šta već, david guetta i mama je komentirala da su te sigurno dobre kad ih je on dizajnira, a mene je oborilo šta ona zna za njega jer ja sam to doznala tek prije neka 4 dana. rekla je: kako da ne, i krenila mi nabrajat di je sve, i kad, po splitu nastupija. navodno im svake godine dolazi na aerodrom privatnim avionom i nema se baš običaj najavit na vrime, ali oni već računaju da će doć i ostave mu mista.
ja sam rekla: ali dvi noći usred sezone i to još u subotu, sigurno ste poslali avion da noći u dubrovnik?, ali mama je rekla da koji dubrovnik, da znam li ja ko je david guetta?!
a znam sad.

pitala sam je smim li ovo objavit, da neki klijent koji zatraži parkirno misto za svoj prajvt đet ne popizdi i ne kaže: znam da imate mista, znam da ga čuvate za guettu, al ona čisto sumnja da me čitaju bogati rusi.

*

fascinira me amortizacijska sposobnost mog tijela. kad vozim bajk po grbavom terenu i pišem poruku na mobitelu, mogu postić da se sva treskam al da mi on mirno stoji u ruci; kad skačem u močvari s grezom čašom od po litre prepunom piva, mogu postić da se sva treskam, ali da se pivo ne prolije. fascinantno je to.


*


na tren je izaša, a ja sam tužnjikava jer znam da će jedamput zauvik otić iz ove sobe i mog života i nikad nikad više neće spavat tu. makar proživili cili život skupa, opet, u perspektivi mogućih reinkarnacija i zagrobnih života, i kad gledam unazad do svog rođenja (a možda opskurantistički i prije) vidim da niko niko nije bio nit će bit uz mene cilo vrime. zato se osjećam još usamljenije, ali vidim i da tome nema pomoći pa ću se valjda morat pomirit s tim.


*


neobjašnjive stvari i fenomene možda trebamo tumačit kao u igricama - neko ih je udizajnirao da otežaju ili pomognu junaku, a on to polako dokučuje, dokučuje šortkatove i trikove, metodom pokušaja i pogrešaka, a ne odjednom i ne razumom. isto tako ja ne mogu odjednom skužit koji kurac, nego trebam bit strpljiva i uporna. ali pomalo mi je već pun.


*


kad ti neko iz vlastite koristi proturječi i uvjerava te da se nešto drukčije zbilo, drukčije nego šta se ti sjećaš da se dogodilo, nekad mu uspije uvjerit te jer te uvjeri da si luda i da krivo pamtiš. šta je, znamo, put u šizofreniju. ali umisto da odeš tamo, pogledaj i vidi da je tvoja pozicija u stvari znak da si u matrixu. fala bogu na tom filmu, usporedbe su nakon njega puno jednostavnije.

*

gledala sam u filmu kako će zvijer proždrijet nevinu djevu, ona se opirala, to me asociralo na silovanje i zapitala sam se šta bi od to dvoje bilo gore, šta bi od to dvoje bilo gadljivije, po čemu bi filing bio različit da ti neko ide učinit jedno ili drugo?
nisam se odlučila oko odgovora, ali sam vidila: u proždiranju agresor guta žrtvu, u silovanju prodire u nju. koji aspekt razlike između ta dva čina omogućuje da u oba slučaja - makar su, amo uvjetno reć frojdijanski gledano, oprečni - profitira, najčešće muški, agresor? nisam se mogla domislit i pomislila sam da je možda stvar u njegovoj jačoj snazi, ali sam onda to odbacila jer je prejednostavno i prelako promjenjivo i onda mi je preostala samo činjenica:
da bog zbilja voli svoje žensko dijete, kad ga je stvarao ugradio bi mu zube u vaginu.


*


meni je najveći strah bio da nama upravlja neka instanca, a da mi toga nismo svjesni.
na dan poput današnjeg, to bi mi bila najveća utjeha.

funkcija, to ti je ko da imaš dovoljno vina da stane u jednu čašu, to se zove bijekcija, to je, ono, idealan slučaj.  svaki element tj kapljica vina preslika se u tu čašu. to je pravilo koje se javlja u fizici jer fizika traži idealne slučajeve, fizika je šupčina.
marko grgić



uvik sam volila mulić, možda jer je bio tu prvi, možda jer je u njemu bilo urezano moje ime, dok ga more nije izlokalo, jer smo s njega skakali na brojeve, visili s daske koju je dida čak i tapecira, tata je oko njega lovija hobotnice, more je čudno i duboko zvečalo u njegovoj šupljikavoj utrobi, s njega smo ulazili na brod i na njemu se sunčali kad bi sve bilo prepuno turista. na mulić pripadam, a mulić pomalo nije nigdi pa se na njemu može dobro pobić od svega, onu spaja more i kopno i premošćuje granicu, al ne spada ni vamo ni tamo. neću nastojat povuć kvalitetnu metaforu, jer ona se tu provlači u naznakama: takav je i moj život.


*


moja se bit može izrazit kao akceleracija. ljetos mi je toni reka da ona nije samo promjena brzine nabrže ili nasporije, ko šta sam blesavo mislila, nego bilo koja promjena vektora brzine. tako kad zemlja kruži oko sunca, to nije zbog gravitacije, zbog gravitacije je došla tu di je, da, ali da ne odleti nekud drži je akceleracija, jer su centrifuga i centripeta (kojoj nadimak od milja ne stoji tako dobro) imaginarne i uostalom bile one stvarne il ne, poništavaju se, i onda je vektor brzine, jer je vektor pravocrtan, rascjepkan u puno malih vektorića, da bi tvorija krug to jest elipsu, a svaki taj rascjep, svaka ta promjenica iz jednog vektorića u drugi je akceleracija. akceleracija je i ono zbog čega ti se crijeva zalipe za kičmu kad avijon uzlijeće, jer se promijeni vektor brzine tvoje utrobe, ili ono šta omogući da doživiš dojam nulte gravitacije kad te matej zanjiše u tonijevoj mriži pa tvoja akceleracija poništi zemljinu i na tren se prestaneš kretat. ali ne onako kao u sporim kišnim nedjeljnim provincijskim popodnevima, nego uzbudljivo i puno potencije. akceleracija je promjena vektora, a to je više manje i definicija zbivanja, a ja najviše volim zbivanje.


*

kad sam bila mala zanimljivo mi je bilo to šta strogost tuđih roditelja i baba mene nije doticala. čak i kad sam bila na njihovom, a ne na terenu svojih roditelja i baba, smila sam radit nešto šta oni nisu, i samo jedan bombon pojeden u trenutku u kojem to drugi nije smio osvijestio mi je činjenicu da svijet nije jednak za svakoga. on, taj bombon, a ne činjenica da ja jedina nisam imala štikle za svoju barbie koju smo mi zvali barbica, konkretno elvira, bila je hand me down od neke male talijanske turistkinje. ne činjenica da je neko nešto imao, a ja nisam, nego činjenica da su za nekoga važila potpuno drukčija pravila nego za mene, izvukla me iz 2d svijeta i ubacila u 3d.


*


zašto mi tombola donosi užitak? makar je ne dobila, kad prozovu broj koji imam i ja ga zaokržim, osjećam osjećaj postignuća, skače mi adrenalin, pogotovo kad ih se zareda par zaredom, i iako je to igra koja u potpunosti ovisi o sreći, imam dojam da nešto radim dobro, jer ako i ne ide, opet malo krene, uvik izvuče bar par mojih brojeva, i onda imam dojam ko da pripadam tu i da sve protječe u najboljem redu, da radim nešto za sebe jer ako ne igraš nemoš dobit, ali dovoljno je i samo igrat, stvarno, al ponajviše ipak zato šta ti igra, na koju je u tom trenutku sveden život, pruža nadu da ćeš se iz nje izvuć ko pobjednica.

na tomboli sam se napila pa su me nagovorili poć gledat nimfomanku. mirela je dobila cinkvinu pa mi je platila upad. bila sam dosta uživljena i nadali su se da ću prestat komentirat kad film krene. na trailerima sam uživljeno navijala: i don't want to survive, i want to live - Hell YEAH!


*


kad vidim malene dječake nekad pomislim: ja bi jednom, za 15 godina, mogla bit s njima. ne jer me privlače nit išta pa da čekam da postanu legalni, nego primjećujem čistu mogućnost: ko šta sad mogu bit s nekim deset godina mlađim, ko je imao pet kad sam ja imala petnaest, tako ću jednom možda bit s nekim ko sad ima pet pa ćemo pričat: ti si tad imao pet! tako ja živim i razmatram mogućnosti.


*


problem sa zagrobnim životom je šta kad neko umre ne mogu zamislit njegov duh bez njegovog lica - ali lice je ostalo tu, na lešu, umrlo.


*


al onda sam pomislila: šta god bilo, uvik imam paralelne svemire i zapitala se mogu li ja mirno nastavit živit sa svojim odabirima baš zato šta znam da u paralelnim svjetovima živim sve druge opcije? i jesam li se zbog toga malo ulijenila? prvo sam se bojala slučaja da te ja nisam ja, da one nisam ja (jer nemam u sebi njihovo iskustvo – makar nekad imam dojam da imam njihove emocije), al i ako jesam, to opet, ko ni zagrobni život, nije opravdanje za to da se pretjerano opustim u ovom svijetu.

iz: quantum suicide


*


moja prošlost sretno zaključena trenucima u kojima su me neki ljudi našli, a ne bi me bili našli otherwise, navodi me na zaključak: isplati se davat se u prazno i ustrajat na tome kad ti se čini da to radiš uzalud, jer sad, osim za sad, živiš i za sutra, a sutra te neko možda nađe i stavi sve u ravnotežni položaj baš zbog ovog danas, baš zbog toga kakva si danas i baš zbog toga šta to ne skrivaš od svijeta.

treba bit strpljiv, sjetit se da stvarima treba neka određena brzina da stignu na odredište, i da nije da nužno postoji masterplan, ali da se ništa ni ne može desit ako ne mrdneš, jer reakcija po definiciji treba prethodnu akciju.

zato kao da si, i kad budeš, nasukana na pustom otoku, na mrtvoj planeti, nemoj zaboravit stalno odašiljat signal u prazno.


*


kad imenuješ zlikovca svi igrači se odma više za njega zainteresiraju jer znaju da se dungeon master više oko njega potrudija i da će bit teži za svladat. lipo mi je šta na skroz neočekivanim mjestima susretnem neki super aspekt davne prije semiotike: kad nešto označiš imenom, to omeđiš i izdvojiš kao dio stvarnosti i na neki način i stvoriš, ko bog. šta na neki način dungeon master i jest. al meni je isto draži d'n'b.


*


išla sam u friđ po neki toč da ga odmrznem i prvo sam vidila mamine naljepnice na plastičnim posudama: "juhu", "juhi", "juho". pitala sam je koji joj je to vrag, jer ja sam tražila june, a ona kaže da je to sve juha, da je tako napisala da bude veselije. ali tu uzbuđenje nije završilo, jer sam između svega toga iskopala ribu koju je mama danas zaleđenu donila sa šolte, trlju, a na njoj je pisalo "trlja". umrla sam, prvo jer je evidentno da je navedena stvar riba pa čak i da je trlja, plus, dok je to u didinom frižideru možda imalo smisla jer on ima dosta ribe tamo, mi imamo samo tu jednu ribu u friđu i znamo da je trlja. znamo i da ćemo je ispeć u roku od max 2 dana, ali na njoj, vidila sam, pored „trlja“ stoji i datum, i to datum 11.14. pa sam zaključila da to nema bit šta drugo nego mjesec isteka valjanosti.


*

postala sam dosta dobra u prebolijevanju ljubavnika, ali nešto mi i dalje predstavlja problem. kako sam sklona konceptima, kategorizaciji i malo opsesivna oko arhiviranja uspomena, sve pisme na koje se u toku godine zakačim stavljam u jedan folder da ih omiljene imam okupljene za slušat i da ih posli imam arhivirane za aktiviranje prustovskih momenata. al neke pisme neminovno su vezane uz neke ljude, a neki od njih su mi nekad bili partneri, iako, nisu baš svi bili partneri jer nisu bili na mojoj strani, sad svejedno, i onda mi slušanje omiljene muzike nehotice pobuđuje uspomene.
srića da je došla nova godina.
otvorila sam folder mix_2014.


*


kad god mi zafali brzine a u tom trenutku sam statična bez nekog uzbudljivijeg gibanja u perspektivi, sjetim se da sam na rubu galaksije ko ja se vrti strahovito brzo i to mi bude divno i odma je osjetim, brzinu.