funkcija, to ti je ko da imaš dovoljno vina da stane u jednu čašu, to se zove bijekcija, to je, ono, idealan slučaj. svaki element tj kapljica vina preslika se u tu čašu. to je pravilo koje se javlja u fizici jer fizika traži idealne slučajeve, fizika je šupčina.
marko grgić
uvik sam volila mulić, možda jer je bio tu prvi, možda jer je u njemu bilo urezano moje ime, dok ga more nije izlokalo, jer smo s njega skakali na brojeve, visili s daske koju je dida čak i tapecira, tata je oko njega lovija hobotnice, more je čudno i duboko zvečalo u njegovoj šupljikavoj utrobi, s njega smo ulazili na brod i na njemu se sunčali kad bi sve bilo prepuno turista. na mulić pripadam, a mulić pomalo nije nigdi pa se na njemu može dobro pobić od svega, onu spaja more i kopno i premošćuje granicu, al ne spada ni vamo ni tamo. neću nastojat povuć kvalitetnu metaforu, jer ona se tu provlači u naznakama: takav je i moj život.
*
moja se bit može izrazit kao akceleracija. ljetos mi je toni reka da ona nije samo promjena brzine nabrže ili nasporije, ko šta sam blesavo mislila, nego bilo koja promjena vektora brzine. tako kad zemlja kruži oko sunca, to nije zbog gravitacije, zbog gravitacije je došla tu di je, da, ali da ne odleti nekud drži je akceleracija, jer su centrifuga i centripeta (kojoj nadimak od milja ne stoji tako dobro) imaginarne i uostalom bile one stvarne il ne, poništavaju se, i onda je vektor brzine, jer je vektor pravocrtan, rascjepkan u puno malih vektorića, da bi tvorija krug to jest elipsu, a svaki taj rascjep, svaka ta promjenica iz jednog vektorića u drugi je akceleracija. akceleracija je i ono zbog čega ti se crijeva zalipe za kičmu kad avijon uzlijeće, jer se promijeni vektor brzine tvoje utrobe, ili ono šta omogući da doživiš dojam nulte gravitacije kad te matej zanjiše u tonijevoj mriži pa tvoja akceleracija poništi zemljinu i na tren se prestaneš kretat. ali ne onako kao u sporim kišnim nedjeljnim provincijskim popodnevima, nego uzbudljivo i puno potencije. akceleracija je promjena vektora, a to je više manje i definicija zbivanja, a ja najviše volim zbivanje.
*
kad sam bila mala zanimljivo mi je bilo to šta strogost tuđih roditelja i baba mene nije doticala. čak i kad sam bila na njihovom, a ne na terenu svojih roditelja i baba, smila sam radit nešto šta oni nisu, i samo jedan bombon pojeden u trenutku u kojem to drugi nije smio osvijestio mi je činjenicu da svijet nije jednak za svakoga. on, taj bombon, a ne činjenica da ja jedina nisam imala štikle za svoju barbie koju smo mi zvali barbica, konkretno elvira, bila je hand me down od neke male talijanske turistkinje. ne činjenica da je neko nešto imao, a ja nisam, nego činjenica da su za nekoga važila potpuno drukčija pravila nego za mene, izvukla me iz 2d svijeta i ubacila u 3d.
*
zašto mi tombola donosi užitak? makar je ne dobila, kad prozovu broj koji imam i ja ga zaokržim, osjećam osjećaj postignuća, skače mi adrenalin, pogotovo kad ih se zareda par zaredom, i iako je to igra koja u potpunosti ovisi o sreći, imam dojam da nešto radim dobro, jer ako i ne ide, opet malo krene, uvik izvuče bar par mojih brojeva, i onda imam dojam ko da pripadam tu i da sve protječe u najboljem redu, da radim nešto za sebe jer ako ne igraš nemoš dobit, ali dovoljno je i samo igrat, stvarno, al ponajviše ipak zato šta ti igra, na koju je u tom trenutku sveden život, pruža nadu da ćeš se iz nje izvuć ko pobjednica.
na tomboli sam se napila pa su me nagovorili poć gledat nimfomanku. mirela je dobila cinkvinu pa mi je platila upad. bila sam dosta uživljena i nadali su se da ću prestat komentirat kad film krene. na trailerima sam uživljeno navijala: i don't want to survive, i want to live - Hell YEAH!
*
kad vidim malene dječake nekad pomislim: ja bi jednom, za 15 godina, mogla bit s njima. ne jer me privlače nit išta pa da čekam da postanu legalni, nego primjećujem čistu mogućnost: ko šta sad mogu bit s nekim deset godina mlađim, ko je imao pet kad sam ja imala petnaest, tako ću jednom možda bit s nekim ko sad ima pet pa ćemo pričat: ti si tad imao pet! tako ja živim i razmatram mogućnosti.
*
problem sa zagrobnim životom je šta kad neko umre ne mogu zamislit njegov duh bez njegovog lica - ali lice je ostalo tu, na lešu, umrlo.
*
al onda sam pomislila: šta god bilo, uvik imam paralelne svemire i zapitala se mogu li ja mirno nastavit živit sa svojim odabirima baš zato šta znam da u paralelnim svjetovima živim sve druge opcije? i jesam li se zbog toga malo ulijenila? prvo sam se bojala slučaja da te ja nisam ja, da one nisam ja (jer nemam u sebi njihovo iskustvo – makar nekad imam dojam da imam njihove emocije), al i ako jesam, to opet, ko ni zagrobni život, nije opravdanje za to da se pretjerano opustim u ovom svijetu.
iz: quantum suicide
*
moja prošlost sretno zaključena trenucima u kojima su me neki ljudi našli, a ne bi me bili našli otherwise, navodi me na zaključak: isplati se davat se u prazno i ustrajat na tome kad ti se čini da to radiš uzalud, jer sad, osim za sad, živiš i za sutra, a sutra te neko možda nađe i stavi sve u ravnotežni položaj baš zbog ovog danas, baš zbog toga kakva si danas i baš zbog toga šta to ne skrivaš od svijeta.
treba bit strpljiv, sjetit se da stvarima treba neka određena brzina da stignu na odredište, i da nije da nužno postoji masterplan, ali da se ništa ni ne može desit ako ne mrdneš, jer reakcija po definiciji treba prethodnu akciju.
zato kao da si, i kad budeš, nasukana na pustom otoku, na mrtvoj planeti, nemoj zaboravit stalno odašiljat signal u prazno.
*
kad imenuješ zlikovca svi igrači se odma više za njega zainteresiraju jer znaju da se dungeon master više oko njega potrudija i da će bit teži za svladat. lipo mi je šta na skroz neočekivanim mjestima susretnem neki super aspekt davne prije semiotike: kad nešto označiš imenom, to omeđiš i izdvojiš kao dio stvarnosti i na neki način i stvoriš, ko bog. šta na neki način dungeon master i jest. al meni je isto draži d'n'b.
*
išla sam u friđ po neki toč da ga odmrznem i prvo sam vidila mamine naljepnice na plastičnim posudama: "juhu", "juhi", "juho". pitala sam je koji joj je to vrag, jer ja sam tražila june, a ona kaže da je to sve juha, da je tako napisala da bude veselije. ali tu uzbuđenje nije završilo, jer sam između svega toga iskopala ribu koju je mama danas zaleđenu donila sa šolte, trlju, a na njoj je pisalo "trlja". umrla sam, prvo jer je evidentno da je navedena stvar riba pa čak i da je trlja, plus, dok je to u didinom frižideru možda imalo smisla jer on ima dosta ribe tamo, mi imamo samo tu jednu ribu u friđu i znamo da je trlja. znamo i da ćemo je ispeć u roku od max 2 dana, ali na njoj, vidila sam, pored „trlja“ stoji i datum, i to datum 11.14. pa sam zaključila da to nema bit šta drugo nego mjesec isteka valjanosti.
*
postala sam dosta dobra u prebolijevanju ljubavnika, ali nešto mi i dalje predstavlja problem. kako sam sklona konceptima, kategorizaciji i malo opsesivna oko arhiviranja uspomena, sve pisme na koje se u toku godine zakačim stavljam u jedan folder da ih omiljene imam okupljene za slušat i da ih posli imam arhivirane za aktiviranje prustovskih momenata. al neke pisme neminovno su vezane uz neke ljude, a neki od njih su mi nekad bili partneri, iako, nisu baš svi bili partneri jer nisu bili na mojoj strani, sad svejedno, i onda mi slušanje omiljene muzike nehotice pobuđuje uspomene.
srića da je došla nova godina.
otvorila sam folder mix_2014.
*
kad god mi zafali brzine a u tom trenutku sam statična bez nekog uzbudljivijeg gibanja u perspektivi, sjetim se da sam na rubu galaksije ko ja se vrti strahovito brzo i to mi bude divno i odma je osjetim, brzinu.
marko grgić
uvik sam volila mulić, možda jer je bio tu prvi, možda jer je u njemu bilo urezano moje ime, dok ga more nije izlokalo, jer smo s njega skakali na brojeve, visili s daske koju je dida čak i tapecira, tata je oko njega lovija hobotnice, more je čudno i duboko zvečalo u njegovoj šupljikavoj utrobi, s njega smo ulazili na brod i na njemu se sunčali kad bi sve bilo prepuno turista. na mulić pripadam, a mulić pomalo nije nigdi pa se na njemu može dobro pobić od svega, onu spaja more i kopno i premošćuje granicu, al ne spada ni vamo ni tamo. neću nastojat povuć kvalitetnu metaforu, jer ona se tu provlači u naznakama: takav je i moj život.
*
moja se bit može izrazit kao akceleracija. ljetos mi je toni reka da ona nije samo promjena brzine nabrže ili nasporije, ko šta sam blesavo mislila, nego bilo koja promjena vektora brzine. tako kad zemlja kruži oko sunca, to nije zbog gravitacije, zbog gravitacije je došla tu di je, da, ali da ne odleti nekud drži je akceleracija, jer su centrifuga i centripeta (kojoj nadimak od milja ne stoji tako dobro) imaginarne i uostalom bile one stvarne il ne, poništavaju se, i onda je vektor brzine, jer je vektor pravocrtan, rascjepkan u puno malih vektorića, da bi tvorija krug to jest elipsu, a svaki taj rascjep, svaka ta promjenica iz jednog vektorića u drugi je akceleracija. akceleracija je i ono zbog čega ti se crijeva zalipe za kičmu kad avijon uzlijeće, jer se promijeni vektor brzine tvoje utrobe, ili ono šta omogući da doživiš dojam nulte gravitacije kad te matej zanjiše u tonijevoj mriži pa tvoja akceleracija poništi zemljinu i na tren se prestaneš kretat. ali ne onako kao u sporim kišnim nedjeljnim provincijskim popodnevima, nego uzbudljivo i puno potencije. akceleracija je promjena vektora, a to je više manje i definicija zbivanja, a ja najviše volim zbivanje.
*
kad sam bila mala zanimljivo mi je bilo to šta strogost tuđih roditelja i baba mene nije doticala. čak i kad sam bila na njihovom, a ne na terenu svojih roditelja i baba, smila sam radit nešto šta oni nisu, i samo jedan bombon pojeden u trenutku u kojem to drugi nije smio osvijestio mi je činjenicu da svijet nije jednak za svakoga. on, taj bombon, a ne činjenica da ja jedina nisam imala štikle za svoju barbie koju smo mi zvali barbica, konkretno elvira, bila je hand me down od neke male talijanske turistkinje. ne činjenica da je neko nešto imao, a ja nisam, nego činjenica da su za nekoga važila potpuno drukčija pravila nego za mene, izvukla me iz 2d svijeta i ubacila u 3d.
*
zašto mi tombola donosi užitak? makar je ne dobila, kad prozovu broj koji imam i ja ga zaokržim, osjećam osjećaj postignuća, skače mi adrenalin, pogotovo kad ih se zareda par zaredom, i iako je to igra koja u potpunosti ovisi o sreći, imam dojam da nešto radim dobro, jer ako i ne ide, opet malo krene, uvik izvuče bar par mojih brojeva, i onda imam dojam ko da pripadam tu i da sve protječe u najboljem redu, da radim nešto za sebe jer ako ne igraš nemoš dobit, ali dovoljno je i samo igrat, stvarno, al ponajviše ipak zato šta ti igra, na koju je u tom trenutku sveden život, pruža nadu da ćeš se iz nje izvuć ko pobjednica.
na tomboli sam se napila pa su me nagovorili poć gledat nimfomanku. mirela je dobila cinkvinu pa mi je platila upad. bila sam dosta uživljena i nadali su se da ću prestat komentirat kad film krene. na trailerima sam uživljeno navijala: i don't want to survive, i want to live - Hell YEAH!
*
kad vidim malene dječake nekad pomislim: ja bi jednom, za 15 godina, mogla bit s njima. ne jer me privlače nit išta pa da čekam da postanu legalni, nego primjećujem čistu mogućnost: ko šta sad mogu bit s nekim deset godina mlađim, ko je imao pet kad sam ja imala petnaest, tako ću jednom možda bit s nekim ko sad ima pet pa ćemo pričat: ti si tad imao pet! tako ja živim i razmatram mogućnosti.
*
problem sa zagrobnim životom je šta kad neko umre ne mogu zamislit njegov duh bez njegovog lica - ali lice je ostalo tu, na lešu, umrlo.
*
al onda sam pomislila: šta god bilo, uvik imam paralelne svemire i zapitala se mogu li ja mirno nastavit živit sa svojim odabirima baš zato šta znam da u paralelnim svjetovima živim sve druge opcije? i jesam li se zbog toga malo ulijenila? prvo sam se bojala slučaja da te ja nisam ja, da one nisam ja (jer nemam u sebi njihovo iskustvo – makar nekad imam dojam da imam njihove emocije), al i ako jesam, to opet, ko ni zagrobni život, nije opravdanje za to da se pretjerano opustim u ovom svijetu.
iz: quantum suicide
*
moja prošlost sretno zaključena trenucima u kojima su me neki ljudi našli, a ne bi me bili našli otherwise, navodi me na zaključak: isplati se davat se u prazno i ustrajat na tome kad ti se čini da to radiš uzalud, jer sad, osim za sad, živiš i za sutra, a sutra te neko možda nađe i stavi sve u ravnotežni položaj baš zbog ovog danas, baš zbog toga kakva si danas i baš zbog toga šta to ne skrivaš od svijeta.
treba bit strpljiv, sjetit se da stvarima treba neka određena brzina da stignu na odredište, i da nije da nužno postoji masterplan, ali da se ništa ni ne može desit ako ne mrdneš, jer reakcija po definiciji treba prethodnu akciju.
zato kao da si, i kad budeš, nasukana na pustom otoku, na mrtvoj planeti, nemoj zaboravit stalno odašiljat signal u prazno.
*
kad imenuješ zlikovca svi igrači se odma više za njega zainteresiraju jer znaju da se dungeon master više oko njega potrudija i da će bit teži za svladat. lipo mi je šta na skroz neočekivanim mjestima susretnem neki super aspekt davne prije semiotike: kad nešto označiš imenom, to omeđiš i izdvojiš kao dio stvarnosti i na neki način i stvoriš, ko bog. šta na neki način dungeon master i jest. al meni je isto draži d'n'b.
*
išla sam u friđ po neki toč da ga odmrznem i prvo sam vidila mamine naljepnice na plastičnim posudama: "juhu", "juhi", "juho". pitala sam je koji joj je to vrag, jer ja sam tražila june, a ona kaže da je to sve juha, da je tako napisala da bude veselije. ali tu uzbuđenje nije završilo, jer sam između svega toga iskopala ribu koju je mama danas zaleđenu donila sa šolte, trlju, a na njoj je pisalo "trlja". umrla sam, prvo jer je evidentno da je navedena stvar riba pa čak i da je trlja, plus, dok je to u didinom frižideru možda imalo smisla jer on ima dosta ribe tamo, mi imamo samo tu jednu ribu u friđu i znamo da je trlja. znamo i da ćemo je ispeć u roku od max 2 dana, ali na njoj, vidila sam, pored „trlja“ stoji i datum, i to datum 11.14. pa sam zaključila da to nema bit šta drugo nego mjesec isteka valjanosti.
*
postala sam dosta dobra u prebolijevanju ljubavnika, ali nešto mi i dalje predstavlja problem. kako sam sklona konceptima, kategorizaciji i malo opsesivna oko arhiviranja uspomena, sve pisme na koje se u toku godine zakačim stavljam u jedan folder da ih omiljene imam okupljene za slušat i da ih posli imam arhivirane za aktiviranje prustovskih momenata. al neke pisme neminovno su vezane uz neke ljude, a neki od njih su mi nekad bili partneri, iako, nisu baš svi bili partneri jer nisu bili na mojoj strani, sad svejedno, i onda mi slušanje omiljene muzike nehotice pobuđuje uspomene.
srića da je došla nova godina.
otvorila sam folder mix_2014.
*
kad god mi zafali brzine a u tom trenutku sam statična bez nekog uzbudljivijeg gibanja u perspektivi, sjetim se da sam na rubu galaksije ko ja se vrti strahovito brzo i to mi bude divno i odma je osjetim, brzinu.
veseliš me.
OdgovoriIzbriši