triba povuć crtu. ili lajnu ili crtu.
natko.

nema te edukativne literature koja se ne može pretvoriti u građaski rat.
mislav



kako mi se ništa ne dešava i na svakom polju se redaju samo failovi, odlučila sam diplomirat taj francuski. imam za položit tumačenje starofrancuskih tekstova, sve onako detaljno, uz rječnik i gramatiku, i ne mogu se nikako uživit, a one priče da će mi razumijevanje historije neke riječi pomoć u prevođenju me ne pale pa sam odlučila intrinzičnu motivaciju pronać u tome da ozbiljno uzmem kao realnu opciju putovanje kroz vrijeme u neki srednjovjekovni setting di ću onda bit faca među svojim suputnicima jer ću se na, doduše nezgrapnom, al unatoč tome tečnom starofrancuskom sporazumijevat s onovremenom ekipom koristeći suvereno svih 6000 starofrancuskih glagola u oba drevna padeža i postavljat temelje za klasno osvještenje kmetova.


*


kad me profesor duda na tamo negdi drugoj godini upitao koje još kolegije uz njegov slušam, rekla sam: novi historizam kod kolege šporera, pa me on ispravio da nije meni šporer kolega nego profesor. ali mene je bunilo, pomalo namjerno, to šta su profesori nas zvali kolege i što smo mi sebe međusobno smili zvat kolege, ali premda ta riječ podrazumijeva uzajamnost, duda je bio u pravu, nismo tako smili zvat profesore. kužim ja da mi nismo jednaki po rangu, i okej je, oni su pročitali više toga, oni su istraživali više toga, oni znaju više i ako ništa drugo, odradili su taj rad stjecanja zvanja, a rad je sam po sebi vrijedan poštovanja, ali kad već nismo jednaki, zašto onda sistem inzistira da nas takvima prikazuje? ili se samo svi volimo loptat tom fensi riječju koja nam daje nekakav status. al to mi je sve skupa malo kao kad odeš kod neke rodbine u posjet pa je sve udvorno i bez pravog sadržaja i emocije.

iz: školstvo; hijerarhija


*


mislila sam se, prinčevi i tajkunski sinovi, oni odmalena znaju da će naslijedit carstvo i to očekuju pa odrastaju s mišlju da su povlašteni status nečime zaslužili, a tu predodžbu im legitimira budući vrhovni status. a kako bi lipo bilo da odrastaju ne znajući da će upravo oni bit prinčevi i tome se nadaju pa ala sriće i poniznosti kad do toga dođe. s tim da, kad budući vladari odrastaju u demokraciji, oni ne znaju da će upravo njih odabrat pa kad ih odaberu opet nisu ponizni. opet dolazim do toga da kako bi lipo bilo da je društvo besklasno pa da niko ne bude princ i da se niko tome ni ne nada i da niko ni ne zna za prinčeve. ili, ipak, da zna, mora znat, moramo pamtit prošlost da budemo sigurni da se ne ponovi.


*


kod prekarnosti i bolovanja nije jedina loša stvar to šta prekarijat bolovanja nema, šta ima samo dedlajne i šta moraš radit bolesna kako god znaš, ili odustat od gaže, nekog sjebat i ispast nesposobna, ili pak ovisit o solidarnosti drugova. ali meni je grozan još jedan aspekt: to šta ne mogu nekome s kim surađujem, računovotkinji il nekome ko zove i pita kaće honorar, reć da sam na bolovanju, jer mi to zvuči kao da se kitim tuđim perjem, kao da lažem i predstavljam se za nešto šta nisam, i šta nisam ni zaslužila bit – osoba u radnom odnosu – pa kažem ispričavam se bolesna sam, i onda to bude prečudno i preintimno, jer riječ bolovanje nudi distancu, a riječ bolest im servira svu moju prljavu tjelesnost ravno u krilo i ispadam overšering frik.

nije teško samo to šta nemam sva ta socijalna prava koja bi kao građanka ove države, uostalom i svijeta, morala imat, mnogi nemaju ni zdravstveno niti doktora koji bi im proglasija to jebeno bolovanje, negu me zakidaju i za čisto nominalni status, koji bi mi mogao dat malo dostojanstva i utjehe, i to taj bijedan status osobe na bolovanju, status poštovanog, ali privremeno indisponiranog člana društva.

iz: prekarijat; rad


*


kad se vjenčaš pa ti dođe imigracijska kontrola pa provjerava jel stvarno živite skupa i jel ti znaš marku njegove pjene za brijanje i stranu kreveta na kojoj spava. pod uvjetom da ti uopće dozvole da se vjenčaš. e pa šta oni imaju meni upadat u intimu? ne mislim zadirat u intimu time šta je provjeravaju, a gledaj brate kad ti se gleda, nego šta njima ima bit relevantno koji je karakter moje intime, šta oni imaju dirat u moju intimu normirajući je, šta ih briga živim li ja s partnerom il ne i seksamo li se il ne i jesmo bliski il ne – time država doslovno nameće tip odnosa koji bi mi morali imat, a da bi ih ona prepoznala. a odnosa je tako puno i ne mora moj bit isti ko drugi i šta se država ima petljat u to? država je fašist.

i šta se brak ima ne smatrat valjanim ako nije konzumiran – šta crkvu briga jesam ja slučajno aseksualna osoba? shvaćam da ju je briga iz natalitetne perspektive, ali ipak, koji kurac?
zato sam odlučila odbacit neke institucije.

iz: vjenčanja


*


luka je nešto laprdao o tome kako je nama isus otkupio grijehe i zapitala sam se, jel to kao kad banka otkupi nečiji dug od nekog trećeg? ali banka to izvede tako da je u konačnici sve opet na račun dužnika i onda se pitam, pitam se zašto je isus na tako neprofitabilan način otkupljivao grijehe i duge naše? zašto je na kraju on preuzeo sav rizik?

iz: seku(la)ritizacija; bankarstvo


*


goran je napisao članak o privatnim arbitražnim sudovima pa sam čitala jer je napisao on, plus u sklopu novog procesa rada na sebi svakodnevno čitam bilten. to je privatni sud u kojem ti i ja dođemo, odaberemo vrstu i parametre usluge i onda platimo da nam neko kaže ko je u pravu i kako trebamo postupit.
i mislim se, neće to funkcionirat, jer ko ima para za još i sud plaćat? samo oni koji imaju tolke pare i tolke veze da do suda ni ne dođu.
ali još i važnije, ne pada mi na pamet, ako se recimo sporim s tobom ko je kriv za naš prekid i ko je tu drugom učinio veću nepravdu, odluku o tome stavit u ruke nekom tamo privatnom sudu, jer čim on uzima naše pare, znači da može meni iza leđa uzet i tvoje pare i onda reć da si ti tu pravednik a ja zla očajnica. spor ne može bit roba, spor je uzvišen i njime trebaju ravnati drevna vijeća mudrih staraca, kraljevi koji pilaju djecu na pola, bogovi i država, u koju ne vjerujem ništa više nego u boga ili u seosko vijeće u kojem nema ni jedne žene, ali ipak, iza države stoji zakon i makar mi se ne sviđao taj zakon, on je isti za sve nas i daje mi neki privid jednakosti i pravednog postupanja sa svima nama u državi. a na privatnom sudu mi se sami dogovorimo po kojem zakonu da nam sude. pa da se to možemo dogovorit, onda se ne bi svađali. da se slažemo oko toga kako treba glasit zakon ljubavi.
oni žele komodificirat naš spor, a kad već nemam tvoju ljubav ni tebe, naša zavada je jedino šta mi ostaje i na nju ne mogu stavit cijenu.

iz: sudstvo

ja kad sam se izvuka iz svoje depresije tek tad sam se moga otvorit depresiji svijeta. 
tomi


završilo je lito i moja gaža, a česi su otišli pa sam došla kod dide na otok radit na rukopisu, više da bi sebe mogla identitetski oblikovat nego šta se tu nešto zapravo može napravit, ali sviđalo mi se to reć i sviđala mi se ta uloga. mami sam poslala tih 260 strana na koje se sve može svest da mi isprinta na poslu i onda sidila na teraci i plaži i vitru i listala to i editirala postajući svakim listom sve svjesnija da od toga neće bit ništa i da se ovaj otok umjetnički može iskoristit samo ako eva stvarno dođe snimit didu, koji je opet bija u elementu tvrdeći da on nema ništa ni protiv pedera ni protiv srbina, a kad sam ga pitala da su njemu onda biće okej i crnci reka je da normalno, da nisu oni krivi šta su crni.

jutros mi se nije dalo nosit rukopis doli u gustirnu, di spavam, pa sam ga ostavila u fascikli gore u kužini. večeras me je dida pita šta ja to pišem, jel pjesme, pa sam mu rekla ne, nego prozu, a on je odvratija da je pročita danas par stranica i da mu se svidilo. reka je da dobro pišem, da mu se sviđa šta naširoko objasnim pa malo posli proširim.


*


čudno je kako ljubavne partnere i prijatelje lakše ostavljaš od obitelji. nekad mi se činilo da se s momkom slažem bolje nego s didom, ali onda momak tako lako prekine s tobom, a sestra ti u načelu ostaje zauvik, ili bar dok ne umre, čak i ako se smrtno svadite, opet se pomirite. s momkom se ne pomiriš nego svak ode svojim putem i sve tako, iz jednog odnosa u drugi, u kojem su momci manje osobe, a više prazna mjesta koja popunjava kandidat koji je u datom trenutku najprikladniji. mislila sam da je možda brak dobar, ili zajednički kredit, jer onda postajete obitelj, a s obitelji moš bit opušteniji jer su uvik tu i neće te nikad ostavit, osim ako napraviš ogromno sranje, i volićete kakva god bila i ljutit se na tebe i jebat ti mater, i trudit se oko tebe i za tebe, i tražit stvari od tebe, ali nikad, nikad neće otić, sve dok ne umru, a momci svaki put odu. naravno, ovo s brakom bi funkcioniralo da on danas još uvik funkcionira po nekadašnjim principima sjedinjenja u ekonomsku zajednicu dok vas smrt ne rastavi.

tako je rendom i prislino, to da se tako intenzivno moraš družit s nekim ljudima s kojima nužno nemaš puno zajedničkog osim dna, ali to je možda prirodin trik da nas drži blizu u slučaju da nekom treba transplantirat bubreg il koštanu srž, a možda je i prirodin trik jer priroda nije uopće glupa pa zna da su ovi ostali odnosi više manje zakurac, a da ipak ne možemo sami.

naravno, sve je kulturno uvjetovano, pa tako i odgoj djeteta unutar obitelji, i priroda s tim nema puno veze.


*


ipak sam krenila do drva jer je mirela tamo bila sama, u taksiju su neke tri cure bile obnoxious, koncert jos nije bija gotov pa je trebalo platit upad i, pred klubom, nakon šta su se sve tri poredale u vrstu i ispišale, nisu imale ništa protiv da ja svojim snagama dozovem čubu jer mi smo kao kompićke da bi ga kad je izaša molile da uvede bar njih tri, dječaci su bili jednako obnoxious, govorila sam si nemoš virovat da ekipa plaća da bi se oni osjećali ko macani i samo sam gledala u ivu dok su pivali stvar od kiše metaka, on je pokušava izgledat suvereno i to mi je sve bilo smiješno, mirelu nemoš falit al ko da je propala u zemlju al posli sam je našla s nekim dječarcem pa sam je pustila, ja ću se kao pojavljat ekipi nije bed, al nije bilo baš ekipe pa sam onako u kaputu, jer se nisam tila jebat s garderobom kad je hrpa dvanaestogodišnjaka koji su morali doma odma nakon koncerta nahrlila prema izlazu, sila sa strane, pila, pušila i gledala. to je split.

iz: ljubav, a ne đir


*


vrtila sam programe i zaustavila se na orkestru da još jednom dam šansu ulozi dirigenta. mahao je van ritma u heripoter stilu i ne znam kako je orkestar uspijevao zvučat tako dobro. smijuljila sam se, gudači su na sreću ostali ozbiljni. zvučali su dobro, ali mi ih ka i uvik nije bilo lipo vidit jer su opet izgledali jako klasično, šta baš i nije moj đir. ako sviraš klasiku ne moraš se obuć klasično, ako su bitlsi mogli revolucionarizirat pop look odijelima, šta ne bi orkestar mogao doć u kožnjacima? sad svejedno, smijala sam se i mama je mislila da gledam neki film i onda mi se učinilo da i gledam film u kojem je starog čiku iz publike ponila muzika pa je ustao i krenuo pred orkestrom baletanski čarobirat i vatat zalutale muhe. i dalje mi nije jasno šta će im dirigent, ali upoznala sam jednoga i dosta je drag pa ću se još malo posvetit istraživanju uloge i svrhe njegovog radnog mjesta. al kažem ja, ako i plaćamo nekoga da stane pred orkestar, gušta u glazbi i pretvara se da je heri poter, so be it. nemam ništa protiv, jer sulude stvari tog tipa uklapaju se u sliku mog idealnog svijeta.


*


kad ljudi upadnu u ulogu, naprimjer u brak, ja ne mogu pustit da mimo mene prođu lakoća, neprirodnost i brzina s kojom partnera više ne oslovljavaju osobnim imenom već on postane "moj muž". gledam ih: da uđu u novu ulogu većini ljudi treba malo više vremena i ta njihova skoro pa gluma kad svojem djetetu kažu „ima da mi pojedeš sve“ odaje da su prije svega uživljeni u ulogu i ostavlja mi dojam da je ona iznad svega drugog, pa i ljubavi.

a onda je sve puno lakše, puno je lakše kad si katolik i kad želiš imat obitelj i voliš blagdane i rutinu i imat hobije i izdepilirane noge i na druženjima odma krenit put kuhinje ako si žensko, lakše je ić na jogu i in music i ne slušat oldfielda i bon jovija i ne ić na tbfov koncert jer oni nisu kul i volit dečke i nemat potrebu da te odmah poljube i imat oca kojega se dečko pribojava i imat prije s kojima izlaziš subotom i torbicu punu mejkapa makar si alternativa i imat ulogu, jasnu ulogu, odabranu iz ono maleno ponude stock charactera koji su kroz vrijeme oblikovani i ti se ne moraš ni malo mislit oko toga ko si i zašto si i koji bi kurac trebao radit i kako se ponašat.


*


dida mi se prišulja i zazva: sana!. povjerljivim glasom reka mi je da je mačiće itnija u more. ova se već tri puta kotila, ko će to sve držat, reka je. pitala sam ga zašto mi to govori kad me to uznemiruje, al on je samo nastavija: bacija ih je, kaže, pa su došli galebovi i sve ih poklali i pojili. galebovi to odma za čas zakolju.


*


ulica je funkcionirala kao dobro podmazan mehanizam, ja sam jaketu obisila o ruksak i išla prema zarezu birajući duži put da ne dođem prije stipe koji ima ključ, to mi je dopustilo da biram sunčane ulice, odolijevala sam porivu da zatvorim oči kao mačka na suncu jer bila sam na bajku, zvuk hitne se čuo iako sam slušala muziku na plejeru, auta su se ugibala, ali nije bilo pretjerane tjeskobe, samo je majka malo jače stisla ruku svog sina, i sve je bilo u redu, smetlar na bicikli propustio je auto, ja nisam, ljudi su izlazili iz pekara, nisam susrela nikoga ko prosi niti migrira, i na takav dan, ako imaš tu sreću da si taman završila jedan posal i da ideš na sastanak odradit drugi, ako imaš tu sreću da imaš neki posal, učinit će ti se da je grad krasan i lijep, da savršeno dobro funkcionira, sa svojim biciklističkim stazama, semaforima i trafikama, da su svi ljudi dobro iskoordinirani, sa svojim poslovima i šetnjama i obiteljima i svrhama.


*


dok sam promatrala zvrk pala mi je na pamet jedna stvar. ako se svemir vrti, eto, ako se galaksija vrti, na istoj točci na kojoj sam ja bila maloprije kroz neko će se vrijeme nać neki planet kojeg želim posjetit, i ono šta trebam je samo nekako ostat na istim koordinatama dok se svijet bez mene nastavi dalje gibat, i čekat tu da dođe ono di želim bit, pa se tu opet nekako izbacit iz stanja lebdenja van koordinata.
kao kad bi na zemlji, ako želim ić u njujork, poskočila dovoljno visoko u zrak i čekala da se dole zemlja okrene dovoljno da sletim u bruklin.
problem bi bio ako se ne vrti samo galaksija pa ja mogu malo poskočit sačekat u prostoru iznad da se odvrti kolko mi triba, nego ako je ono šta se tu vrti sam prostor. jedino da je skočit malo u neku drugu dimenziju, ali to već znamo da nam se nadaje kao opcija.


*


kasnije sam čekajući na semaforu čitala stup i na njemu je bila bar jedna ponuda za brzi kredit tipa „sad ne pitamo ništa, posli ti šaljemo siledžije na vrata“ i opet sam osjetila tjeskobu. grozno je da živimo u svijetu u kojem neko može hitno trebat novac pa morat pribjeć mutnim uslugama oglašenim po stupovima javne rasvjete, svijetu u kojem ja mogu naslijedit nečiji dug, u svijetu u kojem sam, samim time šta sam rođena na ovom teritoriju, zadužena, šta je država bila tako ljubazna da se bez mog pitanja zaduži u moje ime. uopće je grozno uređen svijet u kojem živim. da sakupimo svu ničiju zemlju u jednu državu: tamo bi ja živila.


*


nadaje mi se ideja da više nikakve momke ni ne tražim i osciliram između toga da odjebem sve i toga da tražim zaručnika, makar još nisam dovoljno izhistorizirala brak, ali on je i dalje romantičan, a uselit s nekim odma nije glupo i iracionalno nego je isto romantično. uvik kažem, ako za to postoje racionalni razlozi, vezu je dobro prekinit, al nije dobro iz racionalnih razloga vezu započinjat. u nju se treba uć skroz iracionalno pa naknadno revidirat.

romantično je uvik pomalo glupavo, ali neće te to ubit, pobogu. ono šta će me ubit je ako nastavim tu pustu energiju ulagat u sve te ljubavnike koji su svi jedan te isti i niko nije poseban i neka ih šta su otišli, neki ljudi su ostali kraj mene, a to su oni kojima se iskreno sviđam, a ako ti se ne sviđam, onda te ni ne želim.
sve je to bolno i nerazumljivo ali je i lipo i samo tako smo živi. ne smimo to zaboravit.


*


kad vozim bajk po mraku pa predvidim neku udubinu il malu nizbu, možda zbog sjena, možda jer se krivo sjećam, a onda udubine ne bude nego nastavim po ravnom, imam dojam da sam se lansirala u nebo. onako odozgo iz aviona izgledalo mi je ko da je cijela zemlja preorana i zasađena i da nema brige.

meni koja sam šta svojom voljom, šta konstitucijom i igrom slučaja i sudbine lišena većine tih svečanih ulazaka u diskurs, u koji zbog konstitucije najčešće i nisam tila uć, ali me to uvik ostavljalo negdi na margini, meni takvoj bi uostalom i pristajalo poginit u avionu i nemat ni pošteni sprovod.

ipak, gušt mi je bit živa iz još tog jednog razloga, da vidim šta će dalje bit sa svitom, šta će otkrit iz fizike i kolko ću ja pametnija postat, onako generalno, oko života. ko neki film koji si prije gledala jer je bija dobar i zabavan, a sad ga gledaš jer si se donekle uživila u radnju pa te zanima šta će se dalje još desit.

foto: basta

meni je drago zbog mog osobnog razvoja da sam evo, možda drugi ili treći put u životu, izrazila naglas ka neko negodovanje, al me ujedno i podsjetilo zašto je bolje nadalje nastavit negodovat u sebi.
mirela



sidila sam s mislavom na kavi kad je prošao neki čovjek s kolicima i djecom. rekla sam mislavu kako je ljudima en general lakše postojat jer ih se većina prokreira pa im smisao dođe mehanički, nemaju druge nego se pobrinit za to dite i ne stignu se baš tolko bavit promišljanjem smisla, koje im se uostalom vjerojatno i ne nameće tako često kad imaju otjelovljen smisao koji iziskuje fizički angažman, dok ja smisao moram tražit. a on će meni da moja situacija nije tolko različita od situacije antičkog filozofa, al da je moj problem to šta se pitam zašto je sana tu, dok se oni pitaju zašto je išta tu, šta se ja pitam koja je moja bit, dok se oni pitaju koja je bit ičega. mislim da moram napravit taj shift i da je to šta mi je miki reka najbolja opaska koju sam čula u dugo vremena.


*


stola mi je reka da s njim radi neki moj kolega s faksa. da mu je ovaj reka: "da, da, znam sanu, to je ona uvik vesela cura" pa kaže da je po tome odma zna da me ovaj ne zna baš dobro. guglali smo ga i ispalo je da je to zbilja neki moj površni poznanik.


*


ako je poanta uživat u trenutku, ja to kužim i spremna sam to prihvatit i živit u skladu s tim, ali je problem kod narativa koji pružaju užitak zahvaljujući tome šta traju, onih čiji svaki momenat ima ljepotu i smisao samo svojim mjestom na sintagmatskoj osi, samo u odnosu s već proživljenim i onim šta iščekujemo da će nadoć, kao šta u tonu uživam ako se savršeno nadoveže na prethodni, a onda moram živit u par trenutaka istovremeno. ili je dopušteno u trenutku u kojem živim čuvat bar odjeke prethodnih?
znam da stvar shvaćam predoslovno, al to je i onako malo namjerno.


*


možda je stvar jako jednostavna, možda se, kad je muški rod već dominantan i vlada svijetom, treba posvetit njegovom odvajanju od muškog spola i svakoga potaknit da i on bude muško ako oće i šefuje naokolo i ima veću plaću i štajaznam šta sve ne. kad je svijet već takav da postoji ta jebena binarnost muško žensko, a onda neka postoji, šta ću joj ja, kad neću doživit neko daleko buduće vrime kad će se ona satrt, onda bar mogu bit muško, da mi bude malo podnošljivije.
iako to, naravno, ne bi bilo politički korektno i produktivno za našu stvar.


*


uvik me u filmovima zbunjivalo kako se, kad neko bude u nevolji u nekoj postapokaliptičnoj situaciji, oformi skupina od, najčešće njenog, partnera i njegovih prijatelja (i nekoga ko baš i ne bi išao pa je zbog toga kao pizda) koji odu spašavat ovu i putem ih većina pogine (pizda obavezno, skoro uvik roditelj, a često i partnerov best frend) pa spase ovu il ovoga al zbog žrtava se ekspedicija u globalu ne isplati, i uvik sam se pitala kako to ima smisla, ić u tako opasne pohode, kako ima smisla ić i znat da će ih poginit tolko i da, kad se na kraju zbroje brojke, sve skupa i nema matematičkog smisla.
ali onda sam skužila: ostavit nekoga za sobom značilo bi bit pizda. značilo bi znat da ova(j) vamo nema nikakve šanse al da i ti pri tom nemaš nikakve šanse, ne samo za tim da budeš ono šta bi svi trebali bit: hrabri, solidarni, dobri i velikodušni, već i ni šanse da živiš sigurno, znajući da će se kad god se izgubiš, kad god upadneš u provaliju ili te ukradu za tobom uvik, svaki put, baš svaki, uputit ekspedicija. i svi ćemo živit ne odustajući jedni od drugih.
ili su možda članovi ekspedicije jednostavno glupi i naivni, svi osim one pizde, al i ona je eto ipak poginila.


*


iza kiše starac i staričica pomolili su se van i eno je, ona čupa živicu, a on cementira oronuli stup na kapiji. pitam se kako im se da, čudno mi je da im se u tim godinama da, neobično mi je, kad će na ovoj zemlji i u toj svojoj kućici provest još tako malo vremena, šta to vrime troše na takve, kozmetičke zahvate i istovremeno sam svjesna da upravo tako i treba živit.


*


kod tih požara i odsječenih cesta, opadnutih dalekovoda i odrezanosti otoka uslijed bure, kod tih nepogoda i katastrofa ljudi se nekako uzbude i bude im, ako baš nema neke grozne štete i nepogoda nije tih razmjera da uzima živote, bude im malo drago. jer imaju o čemu pričat, jer se sad moraju nekako snać, ić do kopna brodom ako je most zatvoren zbog požara, poslat dicu spavat u susida i ostat bdjet nad kantama ako krov uslijed potopa prokišnjava, iskopat šterike a onda poslat po jedan kolač svakoj susidi iz ulice da ispeče u ono po ure koliko su nam najavili vratit struju na rođendan moje male sestre. onda je uzbudljivo i znaš šta su prioriteti i zabavno je i ne razmišljaš baš o smislu života.

svaki čovjek je zapravo filter za stvarnost.
frančeski



iako još uvik imam mamu, večeras sam se prvi put isplakala jer sam se zato šta je otiša tata osjetila ko siroče.
strahujem od toga da će dida skoro umrit, tolko se gnjavim time jer mi je on jedini koji još ima veze s onim životom, koji će s njim otić. svi mi koji ćemo ostat više nećemo bit dovoljni da zadržimo onu stvarnost koja ionako sad postoji samo u tragovima, stvarnost u kojoj sam dite, u kojoj ima nade, u kojoj se svi volimo i zaštićeni smo i čarolija je stalno svuda oko nas dok s bora svjetlucaju lamete a iz špahera cjepanice, stvarnost u kojoj još ima šanse, za koju znam da je nema, ali nekako je još uvik moguća, u kojoj starci nakon večere igraju na karte dok mi trčkaramo oko terace sretni šta su svi koje volimo blizu i šta su zabavljeni pa nas puštaju da zvrndamo, zadivljeni time kako brzo broje punte u briškuli i opijeni laganom friškoćom kasnoljetne rane noći.
kad dida umre, ostaće mama, kad umre ona, ostaćemo mi rodice, al jednoga dana ću ostat sama, marina mi je rekla da je trik da stvoriš svoju obitelj, ali to se kod mene nikako ne dešava jer nemam novaca i jedva se brinem za samu sebe i jer uostalom niko osim onog fabricija ne želi rađat dicu, nego stojim tako sama po strani i gledam druge kako se rastvaraju u tom nizu zauzimajući mjesto, dok ja kao konstipirana ostajem na jednom kraju, zbetonirana.
ali ja sam ionako odmalena, od stvarno malena u bajkama svaki put tila bit vila, a nikad princeza, i nije da se zavaravam da sam vila, ali mi je zato normalno da u svom životu nisam u glavnoj ulozi.
a kad ostanem sama, nadam se da će glupi filing i dalje postojat jer nije u didi ni u nikom drugom nego samo u meni.


*


danas sam doznala da postoji hijerarhija anđela.
sve one katoličke bebe koje su umrle i postale anđeli, postaju li one tim viši anđel šta su višoj klasi pripadale na zemlji, ili obratno, kako bi bilo pravednije? i, ne bi li bar nebesko društvo trebalo bit besklasno?


*


kad prekineš s nekim koga još uvijek voliš ali ne možeš dalje i nemaš to potrebu nikom reć pa čak ni dok se tematizira upravo vaša veza, a tebe oslovljava kao dio para, mislim da to nije samo zato šta ti se tad ne da objašnjavat nanovo i nanovo svakome da ste prekinili i zašto ste, nego i zato šta dok je jedan dio tebe, uistinu, odlučio prekinit - makar se, uistinu, djelić tebe zbog toga slamao - jedan sloj, onaj slike o sebi (a i društvenog statusa), još uvijek ne zna kako da se obnovi i nanovo izmisli.
a kad si ostavljena, onda je sve drukčije, svima kažeš jer ponosa nema i jer ti treba da oni priznaju tvoju raspadnutost - tako će ti bit lakše ponovo se drukčija sastavit.
a kad si ostavila čista srca onda je najbolje uživat u svom statusu i ne govorit puno o tome.


*


nikad nisam volila zdjele za voće, sam taj koncept zdjele, al ponajviše iz estetskog stajališta: zašto na primjer ne bi poredali voćke jednu do druge u vrstu nego ih treba onako natrpat skupa?


*


uvik sam volila filmove u kojima, ako već mora doć do geološke katastrofe velikih razmjera, do nje dolazi polako, da se likovima da dovoljno vremena da u paralelnoj radnji svojim ritmom obave sve šta tribaju, da bi se na kraju nekako metafizički uzdigli iznad parametara katastrofe. takve filmove volim.


*


sama ta ideja da ljudi imaju imena i to takav tip koji se ponavlja je luda. zašto nas ne imenuju ko zvijezde?


*


jednu zoru pred spavanje ležeći pored njega po prvi put mi se jasno otvorilo, jer do tad nisam shvaćala zašto se u filmovima, a onda valjda i u životu, ljudi toliko boje braka, zanemariću skroz da se on može raskinit jer očito i ovi zanemaruju, bolje bi im bilo da se boje zajedničkih kredita, ko šta kaže goran, ali to se valjda još nije uvuklo u mejnstrim pop, a možda nikad i neće jer je ovaj u službi kapitalističke ekonomije. ležala sam i prvi put na brak nisam gledala iz zauvijek ugla, nego sam ga pogledala iz ugla: imaš samo jedan život. imaš samo to i onda ništa više, a odlučiš se to vrime provest s tom osobom, odlučiš da ti je ona sve, odlučiš da sve šta ikad na planu romantične ljubavi imaš dat možeš dat samo njemu i viruješ da on to može primit, odlučiš da sve šta će ti ikad trebat od ljubavnika i najbližeg povjerenika, od partnera u zločinu, utjelovljuje on. to je dosta velika odluka. dosta velika oklada.


*


nije mi jasno zašto se kanali ne probiju pa da se mora sama izniveliraju nego bi tad bjesnile oluje i nevrijeme i plimni valovi pa moraju gradit one bazene - liftove za brodove.


*


na prokreaciju sam gledala kao na nešto na šta kasnim jer kad rodim moji prike će već maltene bit free al sad se mislim, roditelji su usamljeni kad odu dica, i lipše je da sad živim život pa rodim kasnije, nije sad nešto prenužno doživit svoje unuke, iako će vjerojatno bit tužno.
čudno mi je šta su neke žene, koje su mi u nategnutom scenariju mogle bit kćeri, već majke i čudno mi je gledat prijateljice koje su majke, mislila sam da spram njih kao majki imam drukčiji filing jer ih znam, da su mi zato one drukčije majke od naših majki, ali shvatila sam da je to ustvari zato šta su one potpuno nova generacija majki koja koristi sleng i ide na fejs i jer nam je ista muzika kul i izlazile smo na ista mista i išle u istu srednju i šaputale i skupa gledale svijet i one su u biti kao ja, samo su majke i sad moram revidirat cijeli taj pojam, koji je do sad značio moju mamu i prošireno mame mojih prijatelja i svakako, svakako nekog starijeg, a sad znači nešto drugo, u neku ruku potpuno neovisno o meni.


*


kad neko, najčešće neka institucija, kaže: ljubazno molimo, uvik mi se to učini prijetvorno i dodvorivački i lažno, ne samo zbog toga nego i jer nemoš ti reć jesi me ljubazno zamolija da pripremim sitan novac, samo si me zamolija, a na meni je da odredim jel to bilo ljubazno. valjda su im namjere dobre, valjda to oće reć, al to se treba ostvarit paralelno s prijenosom informacije i usputno i ne može funkcionirat kao performativ. glupo sve to.


*


nakon cilog života, primistila sam razdjeljak na drugu stranu, paše mi uz ovaj filing da sam se vratila od iza ogledala. uvik kad mi je ostajalo nešto za napravit, nešto za dočekat, postojala je mogućnost da će tad bit bolje, a sad već nekako znam da može bit samo teže i tužnije i usamljenije jer sve šta sad očekujem je da ljudi koje volim nastave umirat, lipe stvari koje su se imale desit su se desile, one koje nisu se nikad neće ni desit, ja pomirena s tim živim dalje, ne nerviram se više puno i radujem se sitnim radostima i svakom momentu s onima koje volim ko da je zadnji, opsesivno, s besmisleno preuranjenom nostalgijom i boli.


*


ono kad na fejsu ljudi stave slike svojih curica pa dole ekipa krene ala male zavodnice slamaće srca čuvajte se momci. pa u kurac više, jel žensko može na ovom svitu imat drugog posla osim da zavede?


*


s ljudima s kojima sam (bila) bliska najzanimljivije i najlipše i najmilije mi je kad ih  gledam u javnim situacijama znat ko su zapravo i koji postotak njih je maska, i na koji način je stavljaju.
i naravno volit ih.


*


doselila sam do odvjetničkog ureda. odvjetnica ispraća stranku, čujem ih kroza zid, "ajde, ajde, ima puno gorih situacija".

ne znam šta ću ti reć. šta god rečem, sve je već rečeno.
mama


uvik mi je bilo dosadno šetat, ali sam u zadnje vrime malo revidirala. t. mi je reka da bi bilo korisno moć se zabuljit, a moja varijanta toga je da kad šetam gledam u stabla i estetski uživam u tome kako mi se minja perspektiva plus stabla su lipa i monumentalna i skroz fascinantna jer su živa al opet skroz statična, nekako su statična čak i kad puše vitar, jer nije ka da se sama miču, tad su ko pokretne skulpture i dozivaju me granjem i nastoje bit prijeteća al su mi samo smiješna i to dobro djeluje na mene.

kad šetaš u gužvi najčešće te nerviraju spora starčad i nepredvidiva djeca, al ako razmisliš kako svi imaju jednako pravo bit tu ko i ti, onda postaneš solidaran pa usporiš na nula na sat jer neka cura uči hodat bebu makar je to nasrid rive na fakin svetoga duju. i, kad se malo istreniraš i savršeno prilagodiš brzinu kao kad u vožnji auta ne moraš nimalo kočit nit ubrzavat prije pretjecanja i prestrojavanja, počneš se kretat u totalnoj harmoniji sa svim oko tebe, sa svim živim i neživim, i ako malo apstrahiraš i svo svoje bivanje svedeš samo na to kretanje (i eventualno slušanje muzike na sluje, al to se uvik može shvatit ko saundtrek) totalno si sinkan sa svime i samo kliziš kroz život pa makar i samo dok traje šetnja.


*


sjela sam radit u zdravog soka dijelom jer nisam imala energije za doć do doma, dijelom jer mi je dosadilo bit stalno unutra sad kad sam eto u velikom gradu, a moram bit stalno unutra kad imam tolko posla da si mogu priuštit ovaj život, i tamo sam upala u neku rupu u kojoj je pospano popodne naizgled trajalo zauvik, kad je ušao krhki čovjek. kad je na njega došao red, krhko je upitao jesul internet i sok različita usluga. kad je dobio potvrdan odgovor, ljubazno je pozdravio i izašao, a ja sam zamalo zaplakala, od ljubavi spram ljudi općenito.

onda je ušao neki jako smrdljivi čovjek napunit mobitel, gazda je bio dobrohotan, a ja sam bila samo pola metra od štekera i nisam više mogla radit, nisam više mogla mislit na ništa osim na to kako izbjeć taj smrad. ovaj je petljao s kabelom i kad sam mislila da ga je konačno uključio i da će otić, mobitel mu je pao na pod i razletio se na par strana pa sam se premjestila za susjedni stol al to nije baš pomoglo, jer u zdravog soka su samo tri stola, pa sam samo tako malo sjedila i osjećala klasnu krivnju pa se onda pokupila doma, uvjetno rečeno, jer ovih dana nije lako nać stol na kojem možeš radit, makar i ne želiš radit, ali moraš, jer si prihvatila svaku gažu jer ti treba para, ne želiš radit ali čim negdi sjedneš kreneš, jer moraš, ali to onda postane jedino šta u bilo kojem trenutku želiš, da ti distrakcije poput jedenja, pranja, logistike oko useljenja u novi stan, započinjanja još jednog posla i nove ljubavne veze, koja je najlipša distrakcija od svih, dopuste da malo radiš.


*


kad zamišljam tatu, na površini mi je žao šta ne zna kako je sad, šta ne zna za sve stvari koje su se dogodile posli, šta mu je uskraćeno sve to, šta su svi koji umru ranije od drugih zakinuti za sve ono posli, ali sad mi se čini da je u miru. da je sve prestalo i da njemu, ako je slučajno i svjestan kao duh il štaveć, konačno vlada mir, stvari iz prošlosti više manje probaviš i nema novih da te stišću i da zbog njih plačeš, a nema više ni novih navala svega, samo mir, stvarno, samo počivanje u fakin miru.


*


ko je taj koji sjedi i svaki dan odredi tečaj valute? prema čemu on na dnevnoj bazi određuje taj tečaj, jel pregleda kretanja na burzi pa pretpostavi, jel pogleda koliko je toga od jučer zemlja izvezla il proizvela, ili onako, po osjećaju, odoka? zamišljam to radno mjesto i potpuno mi je nevjerojatno.


*


ležala sam opet sama i odjednom sam se počela bojat da ću prestat disat i time si osvijestila disanje koje je time postalo otežano pa sam se morala aktivno trudit da dišem i da ne padnem u kompletnu paniku. meni je život nekad kompliciran na toliko dodatnih razina.


*


svatila sam da mi fali da mi neko plješće. da mi dugo niko nije pljeska i da mi fali taj tuđi osjećaj, taj tuđi osjećaj koji sam ja pobudila i taj nečiji poriv da mi zaplješće. al onda sam bila na promociji škarine knjige di su mu sigurno pljeskali jer on nije lijen ko ja i napisao je već drugu knjigu i sve i žao mi je šta mu ja nisam pljeskala al sam u biti zakasnila i tamo sam srela par ljudi koji mi čitaju blog, jer di ću ih inače srest, jedan od njih se zvao matej i tražio je društvo za u mekdonadsa prije plesa al niko nije tija jer nisu znali da je problem sistemski pa sam ja išla jer ipak mi je to fan koji mi je tamo kupija pitu od jabuke i koji me uz još par ljudi prepozna s naslovnice zadnjeg nomada pa sam se onda osjećala prepoznato, makar je to sve skupa smiješno, i osjećala sam se dobro, ne ko da mi plješću, ali osjećala sam se dosta lipo, makar je to bija škarin dan. plus mi je dečko koji će mi uskoro postat dečko slao poruku dok sam bila u mekdonaldsa s matejem: di si više?


*


kad je riječ o tom porezu na dodanu vrijednost, ko je na sve te stvari doda tu dodatnu vrijednost koja se onda oporezuje? vrijednost se izračuna u procesu razmjene, šta sa sobom nosi rizike i šta je po meni nepošteno al taj rizik preuzimaju kapitalisti pa onda neka, iako ga oni uračunaju unaprid pa u biti spuše radnici, al kako se dodana vrijednost može dodavat proizvoljno? a ako se ne odrađuje proizvoljno, kako li je molim te za svaku pojedinu stvar precizno izračunaju?
i kako ona uopće može postojat? postoji vrijednost i to je to. oće li se država dosjetit udrit dodatnu dodatnu vrijednost, kao šta ljudi u americi dižu drugu hipoteku na kuću? (drugu hipoteku koja mi uopće nije jasna, jer šta je jamstvo toj hipoteci ako je prvoj jamstvo nekretnina? druga dimenzija te nekretnine?)


*


bilo je skoro jedan u noći kad sam konačno ušla u tramvaj, bio je pun sleepersa i smrad me zapahnuo već s vrata, ali ovaj put se nisam imala snage osjetit krivom zbog te opservacije samoj sebi, ulazeći sam si rekla da znam da sam sretna šta imam stan i šta je mama tu da mi uvali para i šta su prijatelji tu pa mi skidaju wc daske, donose skale, vozaju me, pakiraju ručkove u taperver i peru mi robu, iako sam ja iz svog stana upravo došla, stana koji je još nenastanjiv jer je šporka rupa, jedina rupa koju sam si mogla platit – pred čistačicom sam nešto ranije opet poslušno osjećala klasnu krivnju makar me oderala, ja sam otišla do sestre za to vrijeme prevodit, ali ona i cimerica su surfale po okcupidu, a šabić je puštao fink i muse i ja sam pila vino i odlučila otić na sve koncerte jer jebeš sve, radi zbivanja sam se i makla iz provincije pa ako ćemo već poumirat siromašni, može to bit i malo ranije pa da umremo sretni – vozeći se doma potpuno satrana, misleći kako se još valja oprat pa se bojler valjda nije ugasio jer se ja to bojim palit, pa ujutro na posao, iako sam bila svjesna da ovi ljudi smrde jer se nemaju di oprat, a ja evidentno imam pa makar i u hladnoj vodi, u to doba noći kad si obično krećem kuhat ručak, ali mi se danas činilo mrtvački kasnim, pomislila sam: zagreb belongs to us.

a onda su nakon par stanica ušli ljudi, oživili i namirisali vagon, tramvaj je zašao u moj dio grada i opet sam se osjetila živom. iscrpljenom, prekarnom, siromašnom, bolnom, neispavanom, tjeskobnom, ali živom.


*


svaku večer prije spavanja mama pere suđe. ona voli da je sve uredno, i pod najčešće opere svaki dan, ali sa suđem nema kompromisa. objasnila mi je da ne želi ako slučajno preko noći umre da joj, kad je nađu, nađu sudoper pun šporkog suđa – malo ekstremniji ekvivalent onoga kad uvik nosiš čiste i fine mudante ako slučajno završiš na hitnoj. dok sam bila kraj nje, umirivala sam je: može ga koji put i ostavit i obećala da ću ga ja oprat prije nego pozovem hitnu.
sad kad sam opet odselila, valjda ga opet vrijedno pere prije nego ide spavat. na momente mi se to učini kao najbitnija promjena u svemu ovome.