svaki čovjek je zapravo filter za stvarnost.
frančeski
iako još uvik imam mamu, večeras sam se prvi put isplakala jer sam se zato šta je otiša tata osjetila ko siroče.
strahujem od toga da će dida skoro umrit, tolko se gnjavim time jer mi je on jedini koji još ima veze s onim životom, koji će s njim otić. svi mi koji ćemo ostat više nećemo bit dovoljni da zadržimo onu stvarnost koja ionako sad postoji samo u tragovima, stvarnost u kojoj sam dite, u kojoj ima nade, u kojoj se svi volimo i zaštićeni smo i čarolija je stalno svuda oko nas dok s bora svjetlucaju lamete a iz špahera cjepanice, stvarnost u kojoj još ima šanse, za koju znam da je nema, ali nekako je još uvik moguća, u kojoj starci nakon večere igraju na karte dok mi trčkaramo oko terace sretni šta su svi koje volimo blizu i šta su zabavljeni pa nas puštaju da zvrndamo, zadivljeni time kako brzo broje punte u briškuli i opijeni laganom friškoćom kasnoljetne rane noći.
kad dida umre, ostaće mama, kad umre ona, ostaćemo mi rodice, al jednoga dana ću ostat sama, marina mi je rekla da je trik da stvoriš svoju obitelj, ali to se kod mene nikako ne dešava jer nemam novaca i jedva se brinem za samu sebe i jer uostalom niko osim onog fabricija ne želi rađat dicu, nego stojim tako sama po strani i gledam druge kako se rastvaraju u tom nizu zauzimajući mjesto, dok ja kao konstipirana ostajem na jednom kraju, zbetonirana.
ali ja sam ionako odmalena, od stvarno malena u bajkama svaki put tila bit vila, a nikad princeza, i nije da se zavaravam da sam vila, ali mi je zato normalno da u svom životu nisam u glavnoj ulozi.
a kad ostanem sama, nadam se da će glupi filing i dalje postojat jer nije u didi ni u nikom drugom nego samo u meni.
*
danas sam doznala da postoji hijerarhija anđela.
sve one katoličke bebe koje su umrle i postale anđeli, postaju li one tim viši anđel šta su višoj klasi pripadale na zemlji, ili obratno, kako bi bilo pravednije? i, ne bi li bar nebesko društvo trebalo bit besklasno?
*
kad prekineš s nekim koga još uvijek voliš ali ne možeš dalje i nemaš to potrebu nikom reć pa čak ni dok se tematizira upravo vaša veza, a tebe oslovljava kao dio para, mislim da to nije samo zato šta ti se tad ne da objašnjavat nanovo i nanovo svakome da ste prekinili i zašto ste, nego i zato šta dok je jedan dio tebe, uistinu, odlučio prekinit - makar se, uistinu, djelić tebe zbog toga slamao - jedan sloj, onaj slike o sebi (a i društvenog statusa), još uvijek ne zna kako da se obnovi i nanovo izmisli.
a kad si ostavljena, onda je sve drukčije, svima kažeš jer ponosa nema i jer ti treba da oni priznaju tvoju raspadnutost - tako će ti bit lakše ponovo se drukčija sastavit.
a kad si ostavila čista srca onda je najbolje uživat u svom statusu i ne govorit puno o tome.
*
nikad nisam volila zdjele za voće, sam taj koncept zdjele, al ponajviše iz estetskog stajališta: zašto na primjer ne bi poredali voćke jednu do druge u vrstu nego ih treba onako natrpat skupa?
*
uvik sam volila filmove u kojima, ako već mora doć do geološke katastrofe velikih razmjera, do nje dolazi polako, da se likovima da dovoljno vremena da u paralelnoj radnji svojim ritmom obave sve šta tribaju, da bi se na kraju nekako metafizički uzdigli iznad parametara katastrofe. takve filmove volim.
*
sama ta ideja da ljudi imaju imena i to takav tip koji se ponavlja je luda. zašto nas ne imenuju ko zvijezde?
*
jednu zoru pred spavanje ležeći pored njega po prvi put mi se jasno otvorilo, jer do tad nisam shvaćala zašto se u filmovima, a onda valjda i u životu, ljudi toliko boje braka, zanemariću skroz da se on može raskinit jer očito i ovi zanemaruju, bolje bi im bilo da se boje zajedničkih kredita, ko šta kaže goran, ali to se valjda još nije uvuklo u mejnstrim pop, a možda nikad i neće jer je ovaj u službi kapitalističke ekonomije. ležala sam i prvi put na brak nisam gledala iz zauvijek ugla, nego sam ga pogledala iz ugla: imaš samo jedan život. imaš samo to i onda ništa više, a odlučiš se to vrime provest s tom osobom, odlučiš da ti je ona sve, odlučiš da sve šta ikad na planu romantične ljubavi imaš dat možeš dat samo njemu i viruješ da on to može primit, odlučiš da sve šta će ti ikad trebat od ljubavnika i najbližeg povjerenika, od partnera u zločinu, utjelovljuje on. to je dosta velika odluka. dosta velika oklada.
*
nije mi jasno zašto se kanali ne probiju pa da se mora sama izniveliraju nego bi tad bjesnile oluje i nevrijeme i plimni valovi pa moraju gradit one bazene - liftove za brodove.
*
na prokreaciju sam gledala kao na nešto na šta kasnim jer kad rodim moji prike će već maltene bit free al sad se mislim, roditelji su usamljeni kad odu dica, i lipše je da sad živim život pa rodim kasnije, nije sad nešto prenužno doživit svoje unuke, iako će vjerojatno bit tužno.
čudno mi je šta su neke žene, koje su mi u nategnutom scenariju mogle bit kćeri, već majke i čudno mi je gledat prijateljice koje su majke, mislila sam da spram njih kao majki imam drukčiji filing jer ih znam, da su mi zato one drukčije majke od naših majki, ali shvatila sam da je to ustvari zato šta su one potpuno nova generacija majki koja koristi sleng i ide na fejs i jer nam je ista muzika kul i izlazile smo na ista mista i išle u istu srednju i šaputale i skupa gledale svijet i one su u biti kao ja, samo su majke i sad moram revidirat cijeli taj pojam, koji je do sad značio moju mamu i prošireno mame mojih prijatelja i svakako, svakako nekog starijeg, a sad znači nešto drugo, u neku ruku potpuno neovisno o meni.
*
kad neko, najčešće neka institucija, kaže: ljubazno molimo, uvik mi se to učini prijetvorno i dodvorivački i lažno, ne samo zbog toga nego i jer nemoš ti reć jesi me ljubazno zamolija da pripremim sitan novac, samo si me zamolija, a na meni je da odredim jel to bilo ljubazno. valjda su im namjere dobre, valjda to oće reć, al to se treba ostvarit paralelno s prijenosom informacije i usputno i ne može funkcionirat kao performativ. glupo sve to.
*
nakon cilog života, primistila sam razdjeljak na drugu stranu, paše mi uz ovaj filing da sam se vratila od iza ogledala. uvik kad mi je ostajalo nešto za napravit, nešto za dočekat, postojala je mogućnost da će tad bit bolje, a sad već nekako znam da može bit samo teže i tužnije i usamljenije jer sve šta sad očekujem je da ljudi koje volim nastave umirat, lipe stvari koje su se imale desit su se desile, one koje nisu se nikad neće ni desit, ja pomirena s tim živim dalje, ne nerviram se više puno i radujem se sitnim radostima i svakom momentu s onima koje volim ko da je zadnji, opsesivno, s besmisleno preuranjenom nostalgijom i boli.
*
ono kad na fejsu ljudi stave slike svojih curica pa dole ekipa krene ala male zavodnice slamaće srca čuvajte se momci. pa u kurac više, jel žensko može na ovom svitu imat drugog posla osim da zavede?
*
s ljudima s kojima sam (bila) bliska najzanimljivije i najlipše i najmilije mi je kad ih gledam u javnim situacijama znat ko su zapravo i koji postotak njih je maska, i na koji način je stavljaju.
i naravno volit ih.
*
doselila sam do odvjetničkog ureda. odvjetnica ispraća stranku, čujem ih kroza zid, "ajde, ajde, ima puno gorih situacija".
frančeski
iako još uvik imam mamu, večeras sam se prvi put isplakala jer sam se zato šta je otiša tata osjetila ko siroče.
strahujem od toga da će dida skoro umrit, tolko se gnjavim time jer mi je on jedini koji još ima veze s onim životom, koji će s njim otić. svi mi koji ćemo ostat više nećemo bit dovoljni da zadržimo onu stvarnost koja ionako sad postoji samo u tragovima, stvarnost u kojoj sam dite, u kojoj ima nade, u kojoj se svi volimo i zaštićeni smo i čarolija je stalno svuda oko nas dok s bora svjetlucaju lamete a iz špahera cjepanice, stvarnost u kojoj još ima šanse, za koju znam da je nema, ali nekako je još uvik moguća, u kojoj starci nakon večere igraju na karte dok mi trčkaramo oko terace sretni šta su svi koje volimo blizu i šta su zabavljeni pa nas puštaju da zvrndamo, zadivljeni time kako brzo broje punte u briškuli i opijeni laganom friškoćom kasnoljetne rane noći.
kad dida umre, ostaće mama, kad umre ona, ostaćemo mi rodice, al jednoga dana ću ostat sama, marina mi je rekla da je trik da stvoriš svoju obitelj, ali to se kod mene nikako ne dešava jer nemam novaca i jedva se brinem za samu sebe i jer uostalom niko osim onog fabricija ne želi rađat dicu, nego stojim tako sama po strani i gledam druge kako se rastvaraju u tom nizu zauzimajući mjesto, dok ja kao konstipirana ostajem na jednom kraju, zbetonirana.
ali ja sam ionako odmalena, od stvarno malena u bajkama svaki put tila bit vila, a nikad princeza, i nije da se zavaravam da sam vila, ali mi je zato normalno da u svom životu nisam u glavnoj ulozi.
a kad ostanem sama, nadam se da će glupi filing i dalje postojat jer nije u didi ni u nikom drugom nego samo u meni.
*
danas sam doznala da postoji hijerarhija anđela.
sve one katoličke bebe koje su umrle i postale anđeli, postaju li one tim viši anđel šta su višoj klasi pripadale na zemlji, ili obratno, kako bi bilo pravednije? i, ne bi li bar nebesko društvo trebalo bit besklasno?
*
kad prekineš s nekim koga još uvijek voliš ali ne možeš dalje i nemaš to potrebu nikom reć pa čak ni dok se tematizira upravo vaša veza, a tebe oslovljava kao dio para, mislim da to nije samo zato šta ti se tad ne da objašnjavat nanovo i nanovo svakome da ste prekinili i zašto ste, nego i zato šta dok je jedan dio tebe, uistinu, odlučio prekinit - makar se, uistinu, djelić tebe zbog toga slamao - jedan sloj, onaj slike o sebi (a i društvenog statusa), još uvijek ne zna kako da se obnovi i nanovo izmisli.
a kad si ostavljena, onda je sve drukčije, svima kažeš jer ponosa nema i jer ti treba da oni priznaju tvoju raspadnutost - tako će ti bit lakše ponovo se drukčija sastavit.
a kad si ostavila čista srca onda je najbolje uživat u svom statusu i ne govorit puno o tome.
*
nikad nisam volila zdjele za voće, sam taj koncept zdjele, al ponajviše iz estetskog stajališta: zašto na primjer ne bi poredali voćke jednu do druge u vrstu nego ih treba onako natrpat skupa?
*
uvik sam volila filmove u kojima, ako već mora doć do geološke katastrofe velikih razmjera, do nje dolazi polako, da se likovima da dovoljno vremena da u paralelnoj radnji svojim ritmom obave sve šta tribaju, da bi se na kraju nekako metafizički uzdigli iznad parametara katastrofe. takve filmove volim.
*
sama ta ideja da ljudi imaju imena i to takav tip koji se ponavlja je luda. zašto nas ne imenuju ko zvijezde?
*
jednu zoru pred spavanje ležeći pored njega po prvi put mi se jasno otvorilo, jer do tad nisam shvaćala zašto se u filmovima, a onda valjda i u životu, ljudi toliko boje braka, zanemariću skroz da se on može raskinit jer očito i ovi zanemaruju, bolje bi im bilo da se boje zajedničkih kredita, ko šta kaže goran, ali to se valjda još nije uvuklo u mejnstrim pop, a možda nikad i neće jer je ovaj u službi kapitalističke ekonomije. ležala sam i prvi put na brak nisam gledala iz zauvijek ugla, nego sam ga pogledala iz ugla: imaš samo jedan život. imaš samo to i onda ništa više, a odlučiš se to vrime provest s tom osobom, odlučiš da ti je ona sve, odlučiš da sve šta ikad na planu romantične ljubavi imaš dat možeš dat samo njemu i viruješ da on to može primit, odlučiš da sve šta će ti ikad trebat od ljubavnika i najbližeg povjerenika, od partnera u zločinu, utjelovljuje on. to je dosta velika odluka. dosta velika oklada.
*
nije mi jasno zašto se kanali ne probiju pa da se mora sama izniveliraju nego bi tad bjesnile oluje i nevrijeme i plimni valovi pa moraju gradit one bazene - liftove za brodove.
*
na prokreaciju sam gledala kao na nešto na šta kasnim jer kad rodim moji prike će već maltene bit free al sad se mislim, roditelji su usamljeni kad odu dica, i lipše je da sad živim život pa rodim kasnije, nije sad nešto prenužno doživit svoje unuke, iako će vjerojatno bit tužno.
čudno mi je šta su neke žene, koje su mi u nategnutom scenariju mogle bit kćeri, već majke i čudno mi je gledat prijateljice koje su majke, mislila sam da spram njih kao majki imam drukčiji filing jer ih znam, da su mi zato one drukčije majke od naših majki, ali shvatila sam da je to ustvari zato šta su one potpuno nova generacija majki koja koristi sleng i ide na fejs i jer nam je ista muzika kul i izlazile smo na ista mista i išle u istu srednju i šaputale i skupa gledale svijet i one su u biti kao ja, samo su majke i sad moram revidirat cijeli taj pojam, koji je do sad značio moju mamu i prošireno mame mojih prijatelja i svakako, svakako nekog starijeg, a sad znači nešto drugo, u neku ruku potpuno neovisno o meni.
*
kad neko, najčešće neka institucija, kaže: ljubazno molimo, uvik mi se to učini prijetvorno i dodvorivački i lažno, ne samo zbog toga nego i jer nemoš ti reć jesi me ljubazno zamolija da pripremim sitan novac, samo si me zamolija, a na meni je da odredim jel to bilo ljubazno. valjda su im namjere dobre, valjda to oće reć, al to se treba ostvarit paralelno s prijenosom informacije i usputno i ne može funkcionirat kao performativ. glupo sve to.
*
nakon cilog života, primistila sam razdjeljak na drugu stranu, paše mi uz ovaj filing da sam se vratila od iza ogledala. uvik kad mi je ostajalo nešto za napravit, nešto za dočekat, postojala je mogućnost da će tad bit bolje, a sad već nekako znam da može bit samo teže i tužnije i usamljenije jer sve šta sad očekujem je da ljudi koje volim nastave umirat, lipe stvari koje su se imale desit su se desile, one koje nisu se nikad neće ni desit, ja pomirena s tim živim dalje, ne nerviram se više puno i radujem se sitnim radostima i svakom momentu s onima koje volim ko da je zadnji, opsesivno, s besmisleno preuranjenom nostalgijom i boli.
*
ono kad na fejsu ljudi stave slike svojih curica pa dole ekipa krene ala male zavodnice slamaće srca čuvajte se momci. pa u kurac više, jel žensko može na ovom svitu imat drugog posla osim da zavede?
*
s ljudima s kojima sam (bila) bliska najzanimljivije i najlipše i najmilije mi je kad ih gledam u javnim situacijama znat ko su zapravo i koji postotak njih je maska, i na koji način je stavljaju.
i naravno volit ih.
*
doselila sam do odvjetničkog ureda. odvjetnica ispraća stranku, čujem ih kroza zid, "ajde, ajde, ima puno gorih situacija".
