meni je drago zbog mog osobnog razvoja da sam evo, možda drugi ili treći put u životu, izrazila naglas ka neko negodovanje, al me ujedno i podsjetilo zašto je bolje nadalje nastavit negodovat u sebi.
mirela
sidila sam s mislavom na kavi kad je prošao neki čovjek s kolicima i djecom. rekla sam mislavu kako je ljudima en general lakše postojat jer ih se većina prokreira pa im smisao dođe mehanički, nemaju druge nego se pobrinit za to dite i ne stignu se baš tolko bavit promišljanjem smisla, koje im se uostalom vjerojatno i ne nameće tako često kad imaju otjelovljen smisao koji iziskuje fizički angažman, dok ja smisao moram tražit. a on će meni da moja situacija nije tolko različita od situacije antičkog filozofa, al da je moj problem to šta se pitam zašto je sana tu, dok se oni pitaju zašto je išta tu, šta se ja pitam koja je moja bit, dok se oni pitaju koja je bit ičega. mislim da moram napravit taj shift i da je to šta mi je miki reka najbolja opaska koju sam čula u dugo vremena.
*
stola mi je reka da s njim radi neki moj kolega s faksa. da mu je ovaj reka: "da, da, znam sanu, to je ona uvik vesela cura" pa kaže da je po tome odma zna da me ovaj ne zna baš dobro. guglali smo ga i ispalo je da je to zbilja neki moj površni poznanik.
*
ako je poanta uživat u trenutku, ja to kužim i spremna sam to prihvatit i živit u skladu s tim, ali je problem kod narativa koji pružaju užitak zahvaljujući tome šta traju, onih čiji svaki momenat ima ljepotu i smisao samo svojim mjestom na sintagmatskoj osi, samo u odnosu s već proživljenim i onim šta iščekujemo da će nadoć, kao šta u tonu uživam ako se savršeno nadoveže na prethodni, a onda moram živit u par trenutaka istovremeno. ili je dopušteno u trenutku u kojem živim čuvat bar odjeke prethodnih?
znam da stvar shvaćam predoslovno, al to je i onako malo namjerno.
*
možda je stvar jako jednostavna, možda se, kad je muški rod već dominantan i vlada svijetom, treba posvetit njegovom odvajanju od muškog spola i svakoga potaknit da i on bude muško ako oće i šefuje naokolo i ima veću plaću i štajaznam šta sve ne. kad je svijet već takav da postoji ta jebena binarnost muško žensko, a onda neka postoji, šta ću joj ja, kad neću doživit neko daleko buduće vrime kad će se ona satrt, onda bar mogu bit muško, da mi bude malo podnošljivije.
iako to, naravno, ne bi bilo politički korektno i produktivno za našu stvar.
*
uvik me u filmovima zbunjivalo kako se, kad neko bude u nevolji u nekoj postapokaliptičnoj situaciji, oformi skupina od, najčešće njenog, partnera i njegovih prijatelja (i nekoga ko baš i ne bi išao pa je zbog toga kao pizda) koji odu spašavat ovu i putem ih većina pogine (pizda obavezno, skoro uvik roditelj, a često i partnerov best frend) pa spase ovu il ovoga al zbog žrtava se ekspedicija u globalu ne isplati, i uvik sam se pitala kako to ima smisla, ić u tako opasne pohode, kako ima smisla ić i znat da će ih poginit tolko i da, kad se na kraju zbroje brojke, sve skupa i nema matematičkog smisla.
ali onda sam skužila: ostavit nekoga za sobom značilo bi bit pizda. značilo bi znat da ova(j) vamo nema nikakve šanse al da i ti pri tom nemaš nikakve šanse, ne samo za tim da budeš ono šta bi svi trebali bit: hrabri, solidarni, dobri i velikodušni, već i ni šanse da živiš sigurno, znajući da će se kad god se izgubiš, kad god upadneš u provaliju ili te ukradu za tobom uvik, svaki put, baš svaki, uputit ekspedicija. i svi ćemo živit ne odustajući jedni od drugih.
ili su možda članovi ekspedicije jednostavno glupi i naivni, svi osim one pizde, al i ona je eto ipak poginila.
*
iza kiše starac i staričica pomolili su se van i eno je, ona čupa živicu, a on cementira oronuli stup na kapiji. pitam se kako im se da, čudno mi je da im se u tim godinama da, neobično mi je, kad će na ovoj zemlji i u toj svojoj kućici provest još tako malo vremena, šta to vrime troše na takve, kozmetičke zahvate i istovremeno sam svjesna da upravo tako i treba živit.
*
kod tih požara i odsječenih cesta, opadnutih dalekovoda i odrezanosti otoka uslijed bure, kod tih nepogoda i katastrofa ljudi se nekako uzbude i bude im, ako baš nema neke grozne štete i nepogoda nije tih razmjera da uzima živote, bude im malo drago. jer imaju o čemu pričat, jer se sad moraju nekako snać, ić do kopna brodom ako je most zatvoren zbog požara, poslat dicu spavat u susida i ostat bdjet nad kantama ako krov uslijed potopa prokišnjava, iskopat šterike a onda poslat po jedan kolač svakoj susidi iz ulice da ispeče u ono po ure koliko su nam najavili vratit struju na rođendan moje male sestre. onda je uzbudljivo i znaš šta su prioriteti i zabavno je i ne razmišljaš baš o smislu života.
mirela
sidila sam s mislavom na kavi kad je prošao neki čovjek s kolicima i djecom. rekla sam mislavu kako je ljudima en general lakše postojat jer ih se većina prokreira pa im smisao dođe mehanički, nemaju druge nego se pobrinit za to dite i ne stignu se baš tolko bavit promišljanjem smisla, koje im se uostalom vjerojatno i ne nameće tako često kad imaju otjelovljen smisao koji iziskuje fizički angažman, dok ja smisao moram tražit. a on će meni da moja situacija nije tolko različita od situacije antičkog filozofa, al da je moj problem to šta se pitam zašto je sana tu, dok se oni pitaju zašto je išta tu, šta se ja pitam koja je moja bit, dok se oni pitaju koja je bit ičega. mislim da moram napravit taj shift i da je to šta mi je miki reka najbolja opaska koju sam čula u dugo vremena.
*
stola mi je reka da s njim radi neki moj kolega s faksa. da mu je ovaj reka: "da, da, znam sanu, to je ona uvik vesela cura" pa kaže da je po tome odma zna da me ovaj ne zna baš dobro. guglali smo ga i ispalo je da je to zbilja neki moj površni poznanik.
*
ako je poanta uživat u trenutku, ja to kužim i spremna sam to prihvatit i živit u skladu s tim, ali je problem kod narativa koji pružaju užitak zahvaljujući tome šta traju, onih čiji svaki momenat ima ljepotu i smisao samo svojim mjestom na sintagmatskoj osi, samo u odnosu s već proživljenim i onim šta iščekujemo da će nadoć, kao šta u tonu uživam ako se savršeno nadoveže na prethodni, a onda moram živit u par trenutaka istovremeno. ili je dopušteno u trenutku u kojem živim čuvat bar odjeke prethodnih?
znam da stvar shvaćam predoslovno, al to je i onako malo namjerno.
*
možda je stvar jako jednostavna, možda se, kad je muški rod već dominantan i vlada svijetom, treba posvetit njegovom odvajanju od muškog spola i svakoga potaknit da i on bude muško ako oće i šefuje naokolo i ima veću plaću i štajaznam šta sve ne. kad je svijet već takav da postoji ta jebena binarnost muško žensko, a onda neka postoji, šta ću joj ja, kad neću doživit neko daleko buduće vrime kad će se ona satrt, onda bar mogu bit muško, da mi bude malo podnošljivije.
iako to, naravno, ne bi bilo politički korektno i produktivno za našu stvar.
*
uvik me u filmovima zbunjivalo kako se, kad neko bude u nevolji u nekoj postapokaliptičnoj situaciji, oformi skupina od, najčešće njenog, partnera i njegovih prijatelja (i nekoga ko baš i ne bi išao pa je zbog toga kao pizda) koji odu spašavat ovu i putem ih većina pogine (pizda obavezno, skoro uvik roditelj, a često i partnerov best frend) pa spase ovu il ovoga al zbog žrtava se ekspedicija u globalu ne isplati, i uvik sam se pitala kako to ima smisla, ić u tako opasne pohode, kako ima smisla ić i znat da će ih poginit tolko i da, kad se na kraju zbroje brojke, sve skupa i nema matematičkog smisla.
ali onda sam skužila: ostavit nekoga za sobom značilo bi bit pizda. značilo bi znat da ova(j) vamo nema nikakve šanse al da i ti pri tom nemaš nikakve šanse, ne samo za tim da budeš ono šta bi svi trebali bit: hrabri, solidarni, dobri i velikodušni, već i ni šanse da živiš sigurno, znajući da će se kad god se izgubiš, kad god upadneš u provaliju ili te ukradu za tobom uvik, svaki put, baš svaki, uputit ekspedicija. i svi ćemo živit ne odustajući jedni od drugih.
ili su možda članovi ekspedicije jednostavno glupi i naivni, svi osim one pizde, al i ona je eto ipak poginila.
*
iza kiše starac i staričica pomolili su se van i eno je, ona čupa živicu, a on cementira oronuli stup na kapiji. pitam se kako im se da, čudno mi je da im se u tim godinama da, neobično mi je, kad će na ovoj zemlji i u toj svojoj kućici provest još tako malo vremena, šta to vrime troše na takve, kozmetičke zahvate i istovremeno sam svjesna da upravo tako i treba živit.
*
kod tih požara i odsječenih cesta, opadnutih dalekovoda i odrezanosti otoka uslijed bure, kod tih nepogoda i katastrofa ljudi se nekako uzbude i bude im, ako baš nema neke grozne štete i nepogoda nije tih razmjera da uzima živote, bude im malo drago. jer imaju o čemu pričat, jer se sad moraju nekako snać, ić do kopna brodom ako je most zatvoren zbog požara, poslat dicu spavat u susida i ostat bdjet nad kantama ako krov uslijed potopa prokišnjava, iskopat šterike a onda poslat po jedan kolač svakoj susidi iz ulice da ispeče u ono po ure koliko su nam najavili vratit struju na rođendan moje male sestre. onda je uzbudljivo i znaš šta su prioriteti i zabavno je i ne razmišljaš baš o smislu života.
