ja kad sam se izvuka iz svoje depresije tek tad sam se moga otvorit depresiji svijeta.
tomi
završilo je lito i moja gaža, a česi su otišli pa sam došla kod dide na otok radit na rukopisu, više da bi sebe mogla identitetski oblikovat nego šta se tu nešto zapravo može napravit, ali sviđalo mi se to reć i sviđala mi se ta uloga. mami sam poslala tih 260 strana na koje se sve može svest da mi isprinta na poslu i onda sidila na teraci i plaži i vitru i listala to i editirala postajući svakim listom sve svjesnija da od toga neće bit ništa i da se ovaj otok umjetnički može iskoristit samo ako eva stvarno dođe snimit didu, koji je opet bija u elementu tvrdeći da on nema ništa ni protiv pedera ni protiv srbina, a kad sam ga pitala da su njemu onda biće okej i crnci reka je da normalno, da nisu oni krivi šta su crni.
jutros mi se nije dalo nosit rukopis doli u gustirnu, di spavam, pa sam ga ostavila u fascikli gore u kužini. večeras me je dida pita šta ja to pišem, jel pjesme, pa sam mu rekla ne, nego prozu, a on je odvratija da je pročita danas par stranica i da mu se svidilo. reka je da dobro pišem, da mu se sviđa šta naširoko objasnim pa malo posli proširim.
*
čudno je kako ljubavne partnere i prijatelje lakše ostavljaš od obitelji. nekad mi se činilo da se s momkom slažem bolje nego s didom, ali onda momak tako lako prekine s tobom, a sestra ti u načelu ostaje zauvik, ili bar dok ne umre, čak i ako se smrtno svadite, opet se pomirite. s momkom se ne pomiriš nego svak ode svojim putem i sve tako, iz jednog odnosa u drugi, u kojem su momci manje osobe, a više prazna mjesta koja popunjava kandidat koji je u datom trenutku najprikladniji. mislila sam da je možda brak dobar, ili zajednički kredit, jer onda postajete obitelj, a s obitelji moš bit opušteniji jer su uvik tu i neće te nikad ostavit, osim ako napraviš ogromno sranje, i volićete kakva god bila i ljutit se na tebe i jebat ti mater, i trudit se oko tebe i za tebe, i tražit stvari od tebe, ali nikad, nikad neće otić, sve dok ne umru, a momci svaki put odu. naravno, ovo s brakom bi funkcioniralo da on danas još uvik funkcionira po nekadašnjim principima sjedinjenja u ekonomsku zajednicu dok vas smrt ne rastavi.
tako je rendom i prislino, to da se tako intenzivno moraš družit s nekim ljudima s kojima nužno nemaš puno zajedničkog osim dna, ali to je možda prirodin trik da nas drži blizu u slučaju da nekom treba transplantirat bubreg il koštanu srž, a možda je i prirodin trik jer priroda nije uopće glupa pa zna da su ovi ostali odnosi više manje zakurac, a da ipak ne možemo sami.
naravno, sve je kulturno uvjetovano, pa tako i odgoj djeteta unutar obitelji, i priroda s tim nema puno veze.
*
ipak sam krenila do drva jer je mirela tamo bila sama, u taksiju su neke tri cure bile obnoxious, koncert jos nije bija gotov pa je trebalo platit upad i, pred klubom, nakon šta su se sve tri poredale u vrstu i ispišale, nisu imale ništa protiv da ja svojim snagama dozovem čubu jer mi smo kao kompićke da bi ga kad je izaša molile da uvede bar njih tri, dječaci su bili jednako obnoxious, govorila sam si nemoš virovat da ekipa plaća da bi se oni osjećali ko macani i samo sam gledala u ivu dok su pivali stvar od kiše metaka, on je pokušava izgledat suvereno i to mi je sve bilo smiješno, mirelu nemoš falit al ko da je propala u zemlju al posli sam je našla s nekim dječarcem pa sam je pustila, ja ću se kao pojavljat ekipi nije bed, al nije bilo baš ekipe pa sam onako u kaputu, jer se nisam tila jebat s garderobom kad je hrpa dvanaestogodišnjaka koji su morali doma odma nakon koncerta nahrlila prema izlazu, sila sa strane, pila, pušila i gledala. to je split.
iz: ljubav, a ne đir
*
vrtila sam programe i zaustavila se na orkestru da još jednom dam šansu ulozi dirigenta. mahao je van ritma u heripoter stilu i ne znam kako je orkestar uspijevao zvučat tako dobro. smijuljila sam se, gudači su na sreću ostali ozbiljni. zvučali su dobro, ali mi ih ka i uvik nije bilo lipo vidit jer su opet izgledali jako klasično, šta baš i nije moj đir. ako sviraš klasiku ne moraš se obuć klasično, ako su bitlsi mogli revolucionarizirat pop look odijelima, šta ne bi orkestar mogao doć u kožnjacima? sad svejedno, smijala sam se i mama je mislila da gledam neki film i onda mi se učinilo da i gledam film u kojem je starog čiku iz publike ponila muzika pa je ustao i krenuo pred orkestrom baletanski čarobirat i vatat zalutale muhe. i dalje mi nije jasno šta će im dirigent, ali upoznala sam jednoga i dosta je drag pa ću se još malo posvetit istraživanju uloge i svrhe njegovog radnog mjesta. al kažem ja, ako i plaćamo nekoga da stane pred orkestar, gušta u glazbi i pretvara se da je heri poter, so be it. nemam ništa protiv, jer sulude stvari tog tipa uklapaju se u sliku mog idealnog svijeta.
*
kad ljudi upadnu u ulogu, naprimjer u brak, ja ne mogu pustit da mimo mene prođu lakoća, neprirodnost i brzina s kojom partnera više ne oslovljavaju osobnim imenom već on postane "moj muž". gledam ih: da uđu u novu ulogu većini ljudi treba malo više vremena i ta njihova skoro pa gluma kad svojem djetetu kažu „ima da mi pojedeš sve“ odaje da su prije svega uživljeni u ulogu i ostavlja mi dojam da je ona iznad svega drugog, pa i ljubavi.
a onda je sve puno lakše, puno je lakše kad si katolik i kad želiš imat obitelj i voliš blagdane i rutinu i imat hobije i izdepilirane noge i na druženjima odma krenit put kuhinje ako si žensko, lakše je ić na jogu i in music i ne slušat oldfielda i bon jovija i ne ić na tbfov koncert jer oni nisu kul i volit dečke i nemat potrebu da te odmah poljube i imat oca kojega se dečko pribojava i imat prije s kojima izlaziš subotom i torbicu punu mejkapa makar si alternativa i imat ulogu, jasnu ulogu, odabranu iz ono maleno ponude stock charactera koji su kroz vrijeme oblikovani i ti se ne moraš ni malo mislit oko toga ko si i zašto si i koji bi kurac trebao radit i kako se ponašat.
*
dida mi se prišulja i zazva: sana!. povjerljivim glasom reka mi je da je mačiće itnija u more. ova se već tri puta kotila, ko će to sve držat, reka je. pitala sam ga zašto mi to govori kad me to uznemiruje, al on je samo nastavija: bacija ih je, kaže, pa su došli galebovi i sve ih poklali i pojili. galebovi to odma za čas zakolju.
*
ulica je funkcionirala kao dobro podmazan mehanizam, ja sam jaketu obisila o ruksak i išla prema zarezu birajući duži put da ne dođem prije stipe koji ima ključ, to mi je dopustilo da biram sunčane ulice, odolijevala sam porivu da zatvorim oči kao mačka na suncu jer bila sam na bajku, zvuk hitne se čuo iako sam slušala muziku na plejeru, auta su se ugibala, ali nije bilo pretjerane tjeskobe, samo je majka malo jače stisla ruku svog sina, i sve je bilo u redu, smetlar na bicikli propustio je auto, ja nisam, ljudi su izlazili iz pekara, nisam susrela nikoga ko prosi niti migrira, i na takav dan, ako imaš tu sreću da si taman završila jedan posal i da ideš na sastanak odradit drugi, ako imaš tu sreću da imaš neki posal, učinit će ti se da je grad krasan i lijep, da savršeno dobro funkcionira, sa svojim biciklističkim stazama, semaforima i trafikama, da su svi ljudi dobro iskoordinirani, sa svojim poslovima i šetnjama i obiteljima i svrhama.
*
dok sam promatrala zvrk pala mi je na pamet jedna stvar. ako se svemir vrti, eto, ako se galaksija vrti, na istoj točci na kojoj sam ja bila maloprije kroz neko će se vrijeme nać neki planet kojeg želim posjetit, i ono šta trebam je samo nekako ostat na istim koordinatama dok se svijet bez mene nastavi dalje gibat, i čekat tu da dođe ono di želim bit, pa se tu opet nekako izbacit iz stanja lebdenja van koordinata.
kao kad bi na zemlji, ako želim ić u njujork, poskočila dovoljno visoko u zrak i čekala da se dole zemlja okrene dovoljno da sletim u bruklin.
problem bi bio ako se ne vrti samo galaksija pa ja mogu malo poskočit sačekat u prostoru iznad da se odvrti kolko mi triba, nego ako je ono šta se tu vrti sam prostor. jedino da je skočit malo u neku drugu dimenziju, ali to već znamo da nam se nadaje kao opcija.
*
kasnije sam čekajući na semaforu čitala stup i na njemu je bila bar jedna ponuda za brzi kredit tipa „sad ne pitamo ništa, posli ti šaljemo siledžije na vrata“ i opet sam osjetila tjeskobu. grozno je da živimo u svijetu u kojem neko može hitno trebat novac pa morat pribjeć mutnim uslugama oglašenim po stupovima javne rasvjete, svijetu u kojem ja mogu naslijedit nečiji dug, u svijetu u kojem sam, samim time šta sam rođena na ovom teritoriju, zadužena, šta je država bila tako ljubazna da se bez mog pitanja zaduži u moje ime. uopće je grozno uređen svijet u kojem živim. da sakupimo svu ničiju zemlju u jednu državu: tamo bi ja živila.
*
nadaje mi se ideja da više nikakve momke ni ne tražim i osciliram između toga da odjebem sve i toga da tražim zaručnika, makar još nisam dovoljno izhistorizirala brak, ali on je i dalje romantičan, a uselit s nekim odma nije glupo i iracionalno nego je isto romantično. uvik kažem, ako za to postoje racionalni razlozi, vezu je dobro prekinit, al nije dobro iz racionalnih razloga vezu započinjat. u nju se treba uć skroz iracionalno pa naknadno revidirat.
romantično je uvik pomalo glupavo, ali neće te to ubit, pobogu. ono šta će me ubit je ako nastavim tu pustu energiju ulagat u sve te ljubavnike koji su svi jedan te isti i niko nije poseban i neka ih šta su otišli, neki ljudi su ostali kraj mene, a to su oni kojima se iskreno sviđam, a ako ti se ne sviđam, onda te ni ne želim.
sve je to bolno i nerazumljivo ali je i lipo i samo tako smo živi. ne smimo to zaboravit.
*
kad vozim bajk po mraku pa predvidim neku udubinu il malu nizbu, možda zbog sjena, možda jer se krivo sjećam, a onda udubine ne bude nego nastavim po ravnom, imam dojam da sam se lansirala u nebo. onako odozgo iz aviona izgledalo mi je ko da je cijela zemlja preorana i zasađena i da nema brige.
meni koja sam šta svojom voljom, šta konstitucijom i igrom slučaja i sudbine lišena većine tih svečanih ulazaka u diskurs, u koji zbog konstitucije najčešće i nisam tila uć, ali me to uvik ostavljalo negdi na margini, meni takvoj bi uostalom i pristajalo poginit u avionu i nemat ni pošteni sprovod.
ipak, gušt mi je bit živa iz još tog jednog razloga, da vidim šta će dalje bit sa svitom, šta će otkrit iz fizike i kolko ću ja pametnija postat, onako generalno, oko života. ko neki film koji si prije gledala jer je bija dobar i zabavan, a sad ga gledaš jer si se donekle uživila u radnju pa te zanima šta će se dalje još desit.
tomi
završilo je lito i moja gaža, a česi su otišli pa sam došla kod dide na otok radit na rukopisu, više da bi sebe mogla identitetski oblikovat nego šta se tu nešto zapravo može napravit, ali sviđalo mi se to reć i sviđala mi se ta uloga. mami sam poslala tih 260 strana na koje se sve može svest da mi isprinta na poslu i onda sidila na teraci i plaži i vitru i listala to i editirala postajući svakim listom sve svjesnija da od toga neće bit ništa i da se ovaj otok umjetnički može iskoristit samo ako eva stvarno dođe snimit didu, koji je opet bija u elementu tvrdeći da on nema ništa ni protiv pedera ni protiv srbina, a kad sam ga pitala da su njemu onda biće okej i crnci reka je da normalno, da nisu oni krivi šta su crni.
jutros mi se nije dalo nosit rukopis doli u gustirnu, di spavam, pa sam ga ostavila u fascikli gore u kužini. večeras me je dida pita šta ja to pišem, jel pjesme, pa sam mu rekla ne, nego prozu, a on je odvratija da je pročita danas par stranica i da mu se svidilo. reka je da dobro pišem, da mu se sviđa šta naširoko objasnim pa malo posli proširim.
*
čudno je kako ljubavne partnere i prijatelje lakše ostavljaš od obitelji. nekad mi se činilo da se s momkom slažem bolje nego s didom, ali onda momak tako lako prekine s tobom, a sestra ti u načelu ostaje zauvik, ili bar dok ne umre, čak i ako se smrtno svadite, opet se pomirite. s momkom se ne pomiriš nego svak ode svojim putem i sve tako, iz jednog odnosa u drugi, u kojem su momci manje osobe, a više prazna mjesta koja popunjava kandidat koji je u datom trenutku najprikladniji. mislila sam da je možda brak dobar, ili zajednički kredit, jer onda postajete obitelj, a s obitelji moš bit opušteniji jer su uvik tu i neće te nikad ostavit, osim ako napraviš ogromno sranje, i volićete kakva god bila i ljutit se na tebe i jebat ti mater, i trudit se oko tebe i za tebe, i tražit stvari od tebe, ali nikad, nikad neće otić, sve dok ne umru, a momci svaki put odu. naravno, ovo s brakom bi funkcioniralo da on danas još uvik funkcionira po nekadašnjim principima sjedinjenja u ekonomsku zajednicu dok vas smrt ne rastavi.
tako je rendom i prislino, to da se tako intenzivno moraš družit s nekim ljudima s kojima nužno nemaš puno zajedničkog osim dna, ali to je možda prirodin trik da nas drži blizu u slučaju da nekom treba transplantirat bubreg il koštanu srž, a možda je i prirodin trik jer priroda nije uopće glupa pa zna da su ovi ostali odnosi više manje zakurac, a da ipak ne možemo sami.
naravno, sve je kulturno uvjetovano, pa tako i odgoj djeteta unutar obitelji, i priroda s tim nema puno veze.
*
ipak sam krenila do drva jer je mirela tamo bila sama, u taksiju su neke tri cure bile obnoxious, koncert jos nije bija gotov pa je trebalo platit upad i, pred klubom, nakon šta su se sve tri poredale u vrstu i ispišale, nisu imale ništa protiv da ja svojim snagama dozovem čubu jer mi smo kao kompićke da bi ga kad je izaša molile da uvede bar njih tri, dječaci su bili jednako obnoxious, govorila sam si nemoš virovat da ekipa plaća da bi se oni osjećali ko macani i samo sam gledala u ivu dok su pivali stvar od kiše metaka, on je pokušava izgledat suvereno i to mi je sve bilo smiješno, mirelu nemoš falit al ko da je propala u zemlju al posli sam je našla s nekim dječarcem pa sam je pustila, ja ću se kao pojavljat ekipi nije bed, al nije bilo baš ekipe pa sam onako u kaputu, jer se nisam tila jebat s garderobom kad je hrpa dvanaestogodišnjaka koji su morali doma odma nakon koncerta nahrlila prema izlazu, sila sa strane, pila, pušila i gledala. to je split.
iz: ljubav, a ne đir
*
vrtila sam programe i zaustavila se na orkestru da još jednom dam šansu ulozi dirigenta. mahao je van ritma u heripoter stilu i ne znam kako je orkestar uspijevao zvučat tako dobro. smijuljila sam se, gudači su na sreću ostali ozbiljni. zvučali su dobro, ali mi ih ka i uvik nije bilo lipo vidit jer su opet izgledali jako klasično, šta baš i nije moj đir. ako sviraš klasiku ne moraš se obuć klasično, ako su bitlsi mogli revolucionarizirat pop look odijelima, šta ne bi orkestar mogao doć u kožnjacima? sad svejedno, smijala sam se i mama je mislila da gledam neki film i onda mi se učinilo da i gledam film u kojem je starog čiku iz publike ponila muzika pa je ustao i krenuo pred orkestrom baletanski čarobirat i vatat zalutale muhe. i dalje mi nije jasno šta će im dirigent, ali upoznala sam jednoga i dosta je drag pa ću se još malo posvetit istraživanju uloge i svrhe njegovog radnog mjesta. al kažem ja, ako i plaćamo nekoga da stane pred orkestar, gušta u glazbi i pretvara se da je heri poter, so be it. nemam ništa protiv, jer sulude stvari tog tipa uklapaju se u sliku mog idealnog svijeta.
*
kad ljudi upadnu u ulogu, naprimjer u brak, ja ne mogu pustit da mimo mene prođu lakoća, neprirodnost i brzina s kojom partnera više ne oslovljavaju osobnim imenom već on postane "moj muž". gledam ih: da uđu u novu ulogu većini ljudi treba malo više vremena i ta njihova skoro pa gluma kad svojem djetetu kažu „ima da mi pojedeš sve“ odaje da su prije svega uživljeni u ulogu i ostavlja mi dojam da je ona iznad svega drugog, pa i ljubavi.
a onda je sve puno lakše, puno je lakše kad si katolik i kad želiš imat obitelj i voliš blagdane i rutinu i imat hobije i izdepilirane noge i na druženjima odma krenit put kuhinje ako si žensko, lakše je ić na jogu i in music i ne slušat oldfielda i bon jovija i ne ić na tbfov koncert jer oni nisu kul i volit dečke i nemat potrebu da te odmah poljube i imat oca kojega se dečko pribojava i imat prije s kojima izlaziš subotom i torbicu punu mejkapa makar si alternativa i imat ulogu, jasnu ulogu, odabranu iz ono maleno ponude stock charactera koji su kroz vrijeme oblikovani i ti se ne moraš ni malo mislit oko toga ko si i zašto si i koji bi kurac trebao radit i kako se ponašat.
*
dida mi se prišulja i zazva: sana!. povjerljivim glasom reka mi je da je mačiće itnija u more. ova se već tri puta kotila, ko će to sve držat, reka je. pitala sam ga zašto mi to govori kad me to uznemiruje, al on je samo nastavija: bacija ih je, kaže, pa su došli galebovi i sve ih poklali i pojili. galebovi to odma za čas zakolju.
*
ulica je funkcionirala kao dobro podmazan mehanizam, ja sam jaketu obisila o ruksak i išla prema zarezu birajući duži put da ne dođem prije stipe koji ima ključ, to mi je dopustilo da biram sunčane ulice, odolijevala sam porivu da zatvorim oči kao mačka na suncu jer bila sam na bajku, zvuk hitne se čuo iako sam slušala muziku na plejeru, auta su se ugibala, ali nije bilo pretjerane tjeskobe, samo je majka malo jače stisla ruku svog sina, i sve je bilo u redu, smetlar na bicikli propustio je auto, ja nisam, ljudi su izlazili iz pekara, nisam susrela nikoga ko prosi niti migrira, i na takav dan, ako imaš tu sreću da si taman završila jedan posal i da ideš na sastanak odradit drugi, ako imaš tu sreću da imaš neki posal, učinit će ti se da je grad krasan i lijep, da savršeno dobro funkcionira, sa svojim biciklističkim stazama, semaforima i trafikama, da su svi ljudi dobro iskoordinirani, sa svojim poslovima i šetnjama i obiteljima i svrhama.
*
dok sam promatrala zvrk pala mi je na pamet jedna stvar. ako se svemir vrti, eto, ako se galaksija vrti, na istoj točci na kojoj sam ja bila maloprije kroz neko će se vrijeme nać neki planet kojeg želim posjetit, i ono šta trebam je samo nekako ostat na istim koordinatama dok se svijet bez mene nastavi dalje gibat, i čekat tu da dođe ono di želim bit, pa se tu opet nekako izbacit iz stanja lebdenja van koordinata.
kao kad bi na zemlji, ako želim ić u njujork, poskočila dovoljno visoko u zrak i čekala da se dole zemlja okrene dovoljno da sletim u bruklin.
problem bi bio ako se ne vrti samo galaksija pa ja mogu malo poskočit sačekat u prostoru iznad da se odvrti kolko mi triba, nego ako je ono šta se tu vrti sam prostor. jedino da je skočit malo u neku drugu dimenziju, ali to već znamo da nam se nadaje kao opcija.
*
kasnije sam čekajući na semaforu čitala stup i na njemu je bila bar jedna ponuda za brzi kredit tipa „sad ne pitamo ništa, posli ti šaljemo siledžije na vrata“ i opet sam osjetila tjeskobu. grozno je da živimo u svijetu u kojem neko može hitno trebat novac pa morat pribjeć mutnim uslugama oglašenim po stupovima javne rasvjete, svijetu u kojem ja mogu naslijedit nečiji dug, u svijetu u kojem sam, samim time šta sam rođena na ovom teritoriju, zadužena, šta je država bila tako ljubazna da se bez mog pitanja zaduži u moje ime. uopće je grozno uređen svijet u kojem živim. da sakupimo svu ničiju zemlju u jednu državu: tamo bi ja živila.
*
nadaje mi se ideja da više nikakve momke ni ne tražim i osciliram između toga da odjebem sve i toga da tražim zaručnika, makar još nisam dovoljno izhistorizirala brak, ali on je i dalje romantičan, a uselit s nekim odma nije glupo i iracionalno nego je isto romantično. uvik kažem, ako za to postoje racionalni razlozi, vezu je dobro prekinit, al nije dobro iz racionalnih razloga vezu započinjat. u nju se treba uć skroz iracionalno pa naknadno revidirat.
romantično je uvik pomalo glupavo, ali neće te to ubit, pobogu. ono šta će me ubit je ako nastavim tu pustu energiju ulagat u sve te ljubavnike koji su svi jedan te isti i niko nije poseban i neka ih šta su otišli, neki ljudi su ostali kraj mene, a to su oni kojima se iskreno sviđam, a ako ti se ne sviđam, onda te ni ne želim.
sve je to bolno i nerazumljivo ali je i lipo i samo tako smo živi. ne smimo to zaboravit.
*
kad vozim bajk po mraku pa predvidim neku udubinu il malu nizbu, možda zbog sjena, možda jer se krivo sjećam, a onda udubine ne bude nego nastavim po ravnom, imam dojam da sam se lansirala u nebo. onako odozgo iz aviona izgledalo mi je ko da je cijela zemlja preorana i zasađena i da nema brige.
meni koja sam šta svojom voljom, šta konstitucijom i igrom slučaja i sudbine lišena većine tih svečanih ulazaka u diskurs, u koji zbog konstitucije najčešće i nisam tila uć, ali me to uvik ostavljalo negdi na margini, meni takvoj bi uostalom i pristajalo poginit u avionu i nemat ni pošteni sprovod.
foto: basta
Nema komentara:
Objavi komentar