meni je super kak stabla ne bježe.
matko
ostavio mi je poruku na komadu salvete. nisam je uspila skroz pročitat al sam dokučila da je nešto romantično. stavila sam tu salvetu po strani, računala sam da će poslužit za obrisat suze kad me ostavi.
*
jedini put kad sam stvarno bila na samrti bilo je pred onaj put u veneciju di sam trebala uvatit avion za pariz, koji je, pak, treba past. zadnjih par dana provela sam znajući da su mi to zadnji dani života i ponašala se u skladu s tim. vidila sam sve drage ljude i s njima izmijenila značajne dijaloge i emotivne oproštaje. pozdravljala sam se s gradom, najdražim cipelama, pranjem zubi u svojoj kupaoni i kutom pod kojim sunce pada na moj balkon, opraštala se od glatkoće kojom mi kaša klizi niz grlo, rute kojom idem do faksa i vjetra u licu, od prljavštine krivog i načina na koji se moji prijatelji međusobno vole. pa onda od sebe, ružnih dijelova svog tijela, boje očiju, dodira kose na vratu, načina na koji vršim nuždu, plakala sam nad svojim higijenskim ritualima, voleći ih i voleći sebe, cijeneći svaki trenutak života jer ga je ostalo tako malo, jer mi je izmicao i jer sam naravski tek tad vidila šta sam cilo vrime imala i kako jebenu stvar još tako kratko imam. i svaki trenutak bio je stostruko jače proživljen, svi moji osjeti bili su aktivirani istovremeno i stalno, boje su bile jače, zvukovi jasniji, harmonija kakofonije stalno prisutna, svaka pora osjećala je pomak zraka, a svaki djelić tetive pomak mene.
gledala sam film katastrofe, jedan od onih koji mi daju isti tip katarze kao pjesme od smithsa: isplačem sve šta imam, al imaju taj ritam koji me polako digne, razriješenu, i ova je rekla da otkad zna da će umrit nikad nije bila sretnija. njen mir me zavea i pomislila sam, u ovom trenutku u kojem mislim da svijetu nemam više ništa za dat niti imam razloga i snage za preživit još jedan dan: možda bi trebala tako probat živit: ko da imam još mjesec, il možda godinu. i radit sve kao da su mi ovo zadnji dani života.
*
uvik sam imala neke kratke veze i puno kratkoročnih ljubavnika i uvik sam na to gledala s tugom, ali pričala mi je prija kako je svaki momak s kim je pričala o tome priznao da je prevario svoju curu, a prijatelj mi je pričao da ima poznanicu koja jako voli seks sa svima pa ga svima redom predlaže i do sad joj ga niko, bio on single ili u vezi, nije odbio. i mislim se onda, možda su te moje veze bile dovoljno kratke da me većina njih nije stigla prevarit, pa neka sam onda sama, bar nema nigdi nikoga ko iznevjerava taj aspekt mog povjerenja.
*
trčala ti, plesala, vozila se ili plovila protekne jednako vremena, ali gledala sam kako neko trči i učinilo mi se da se njemu život stvarno rastegne, da više toga zbije u jednako vremena kao mi ostali, jer zbije više prostora, ali ako onda njegov ritam razvučeš do našeg – recimo ako je on sav u šesnaestinkama, a mi ostali u polovinkama – e pa ako svaku njegovu šesnaestinku prevedeš u polovinku, onda njegova partitura ispadne osam puta duža od naše.
zato volim brzinu.
iako, kad si tako brz i kad se vrijeme rastegne, svijet je oko tebe u slow motionu, kao šta je stablima sve uvik u fast forwardu, a kad smo na afteru raspravljali o tome kako treba živit, ispostavilo se da je cilj da osjećaš istovremeno sve emocije svijeta, za šta je potrebno da titraš šta bliže osi amplitude. stvar je u biti u bržem titranju jer šta brže titraš, češće stigneš na središte amplitude. znači, poanta je nekako ubrzat vrijeme, a kad trčiš, ti ga usporavaš.
pa opet ne znam kako točno da živim.
iz: relativnost
*
kao kad skroz mala dica odšetaju kud ih je volja slobodno, ali se u jednom trenu prepadnu jer se vrate iz svoje sanjarije ili očaranosti svijetom i primijete da je mama izašla iz vidnog polja pa se s onom panikicom na licu krenu osvrtat. meni treba takav ljubavni odnos, da mogu ić slobodna i tumarat kud god želim, ali da kad se osvrnem on uvik bude tu negdi blizu.
ali nikad ne bude.
i taj tren, svaki taj tren, svaki put kad mala dica uvik nanovo ugledaju mamu, to je metafora onoga šta ja ugledam, doduše u krugu od desetak ili četristotinjak kilometara, kad se uspaničena osvrnem. ugledam uvik svoje prijatelje, i mamu. pa sam, zapravo, mirna.
*
javila sam se mireli da vidim šta ima dole, rekla je da se onaj jedan momak ubija, onaj koji nam je upa zimus na kućicama javit se, i bilo je čudno šta mu se nisam sićala lica i šta sam uopće eto kao znala nekog ko se ubio. proboja se nožem pa kad mu nije uspilo, posli se u bolnici bacija kroz prozor. iz filmova smo naučili da se neki ljudi pokušaju ubit jednom pa ih posli malo prođe pa je dobro šta nisu uspili otprve. a ti, ti koji ne uspiju pa se onda opet ubiju, ko najmlađa sestra iz virgin suicides, njihove patnje su mi najstrašnije za zamislit, strašnije od onih koji pokušaju pa uspiju iz prve, jer za njih nikad nećemo znat jel to bio afekt kojem su podlegli – a kojem smo mi neki naučili ne podleć, jer nakon nepodnošljivog ipak slijede razdoblja ljepote – ili determinacija da se anihiliraju pod svaku cijenu.
*
utješno je da ja privlačim sunce. utješno je da privlačim i njega, manje, jer je moja masa manja, ali ipak, i izračunjivo, da. obrnuto uvriježenom shvaćanju, iz zakona fizike je jasno da ga, šta sam deblja, privlačim više. također je razvidno da ga, šta smo dalje, privlačim manje, obrnuto raznoraznim popularnopsihoanalitičkim spoznajama o tome kako mu rupu manjka ne smiš ispunit sasvim jer će ako mu bude skroz dobro i udobno otić, nego moraš uvik bit malo nedostupna.
utješno je i to šta zakon vrijedi podjednako za oboje, pa – makar on mene privlači malo više nego ja njega (jer je deblji) – šta dalje od mene ode, i on mene privlači manje. pa neka ga onda.
iz: newtonova pravila privlačnosti
matko
ostavio mi je poruku na komadu salvete. nisam je uspila skroz pročitat al sam dokučila da je nešto romantično. stavila sam tu salvetu po strani, računala sam da će poslužit za obrisat suze kad me ostavi.
*
jedini put kad sam stvarno bila na samrti bilo je pred onaj put u veneciju di sam trebala uvatit avion za pariz, koji je, pak, treba past. zadnjih par dana provela sam znajući da su mi to zadnji dani života i ponašala se u skladu s tim. vidila sam sve drage ljude i s njima izmijenila značajne dijaloge i emotivne oproštaje. pozdravljala sam se s gradom, najdražim cipelama, pranjem zubi u svojoj kupaoni i kutom pod kojim sunce pada na moj balkon, opraštala se od glatkoće kojom mi kaša klizi niz grlo, rute kojom idem do faksa i vjetra u licu, od prljavštine krivog i načina na koji se moji prijatelji međusobno vole. pa onda od sebe, ružnih dijelova svog tijela, boje očiju, dodira kose na vratu, načina na koji vršim nuždu, plakala sam nad svojim higijenskim ritualima, voleći ih i voleći sebe, cijeneći svaki trenutak života jer ga je ostalo tako malo, jer mi je izmicao i jer sam naravski tek tad vidila šta sam cilo vrime imala i kako jebenu stvar još tako kratko imam. i svaki trenutak bio je stostruko jače proživljen, svi moji osjeti bili su aktivirani istovremeno i stalno, boje su bile jače, zvukovi jasniji, harmonija kakofonije stalno prisutna, svaka pora osjećala je pomak zraka, a svaki djelić tetive pomak mene.
gledala sam film katastrofe, jedan od onih koji mi daju isti tip katarze kao pjesme od smithsa: isplačem sve šta imam, al imaju taj ritam koji me polako digne, razriješenu, i ova je rekla da otkad zna da će umrit nikad nije bila sretnija. njen mir me zavea i pomislila sam, u ovom trenutku u kojem mislim da svijetu nemam više ništa za dat niti imam razloga i snage za preživit još jedan dan: možda bi trebala tako probat živit: ko da imam još mjesec, il možda godinu. i radit sve kao da su mi ovo zadnji dani života.
*
uvik sam imala neke kratke veze i puno kratkoročnih ljubavnika i uvik sam na to gledala s tugom, ali pričala mi je prija kako je svaki momak s kim je pričala o tome priznao da je prevario svoju curu, a prijatelj mi je pričao da ima poznanicu koja jako voli seks sa svima pa ga svima redom predlaže i do sad joj ga niko, bio on single ili u vezi, nije odbio. i mislim se onda, možda su te moje veze bile dovoljno kratke da me većina njih nije stigla prevarit, pa neka sam onda sama, bar nema nigdi nikoga ko iznevjerava taj aspekt mog povjerenja.
trčala ti, plesala, vozila se ili plovila protekne jednako vremena, ali gledala sam kako neko trči i učinilo mi se da se njemu život stvarno rastegne, da više toga zbije u jednako vremena kao mi ostali, jer zbije više prostora, ali ako onda njegov ritam razvučeš do našeg – recimo ako je on sav u šesnaestinkama, a mi ostali u polovinkama – e pa ako svaku njegovu šesnaestinku prevedeš u polovinku, onda njegova partitura ispadne osam puta duža od naše.
zato volim brzinu.
iako, kad si tako brz i kad se vrijeme rastegne, svijet je oko tebe u slow motionu, kao šta je stablima sve uvik u fast forwardu, a kad smo na afteru raspravljali o tome kako treba živit, ispostavilo se da je cilj da osjećaš istovremeno sve emocije svijeta, za šta je potrebno da titraš šta bliže osi amplitude. stvar je u biti u bržem titranju jer šta brže titraš, češće stigneš na središte amplitude. znači, poanta je nekako ubrzat vrijeme, a kad trčiš, ti ga usporavaš.
pa opet ne znam kako točno da živim.
iz: relativnost
*
kao kad skroz mala dica odšetaju kud ih je volja slobodno, ali se u jednom trenu prepadnu jer se vrate iz svoje sanjarije ili očaranosti svijetom i primijete da je mama izašla iz vidnog polja pa se s onom panikicom na licu krenu osvrtat. meni treba takav ljubavni odnos, da mogu ić slobodna i tumarat kud god želim, ali da kad se osvrnem on uvik bude tu negdi blizu.
ali nikad ne bude.
i taj tren, svaki taj tren, svaki put kad mala dica uvik nanovo ugledaju mamu, to je metafora onoga šta ja ugledam, doduše u krugu od desetak ili četristotinjak kilometara, kad se uspaničena osvrnem. ugledam uvik svoje prijatelje, i mamu. pa sam, zapravo, mirna.
*
javila sam se mireli da vidim šta ima dole, rekla je da se onaj jedan momak ubija, onaj koji nam je upa zimus na kućicama javit se, i bilo je čudno šta mu se nisam sićala lica i šta sam uopće eto kao znala nekog ko se ubio. proboja se nožem pa kad mu nije uspilo, posli se u bolnici bacija kroz prozor. iz filmova smo naučili da se neki ljudi pokušaju ubit jednom pa ih posli malo prođe pa je dobro šta nisu uspili otprve. a ti, ti koji ne uspiju pa se onda opet ubiju, ko najmlađa sestra iz virgin suicides, njihove patnje su mi najstrašnije za zamislit, strašnije od onih koji pokušaju pa uspiju iz prve, jer za njih nikad nećemo znat jel to bio afekt kojem su podlegli – a kojem smo mi neki naučili ne podleć, jer nakon nepodnošljivog ipak slijede razdoblja ljepote – ili determinacija da se anihiliraju pod svaku cijenu.
*
utješno je da ja privlačim sunce. utješno je da privlačim i njega, manje, jer je moja masa manja, ali ipak, i izračunjivo, da. obrnuto uvriježenom shvaćanju, iz zakona fizike je jasno da ga, šta sam deblja, privlačim više. također je razvidno da ga, šta smo dalje, privlačim manje, obrnuto raznoraznim popularnopsihoanalitičkim spoznajama o tome kako mu rupu manjka ne smiš ispunit sasvim jer će ako mu bude skroz dobro i udobno otić, nego moraš uvik bit malo nedostupna.
utješno je i to šta zakon vrijedi podjednako za oboje, pa – makar on mene privlači malo više nego ja njega (jer je deblji) – šta dalje od mene ode, i on mene privlači manje. pa neka ga onda.
iz: newtonova pravila privlačnosti
